Režija: Adrian Vitoria
Scenario: Ian Brady, Adrian Vitoria
Autor teksta SIMERIJANAC
Priredio Son of Abraxas
Evo i prvog engleskog filma na Chetnixploitation blogu iako "The Crew" nije tipičan predstavnik ovog žanra u kojem je britanska kinematografija gotovo ravnopravna sa američkom, baš kao što je i vlada Ujedinjenog Kraljevstva verno sledila vašingtonsku administraciju u vojnom, političkom i ekonomskom uništavanju srpske države i satanizaciji srpskog naroda.
Klasičan engleski chex predstavljaju, naravno, filmovi i serije o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, kao što su, na primer, "Welcome to Sarajevo", "Warriors" i slični, u kojima su glavni negativci srpski nacionalni lideri i vojnici, dok su srpski civili (a naročito babe i deca zlih pogleda) negativci-epizodisti.
The "Crew" ("Ekipa") međutim, pripada drugoj grupi filmskih i televizijskih ostvarenja – naizgled blažem i bezazlenijem – ali ništa manje otrovnom podžanru chetnixploitationa, poznatom kao gangsta chex kojem su mnoge svetske kinematografije dale svoj bogat doprinos. U gangsta chexu glavni negativci su srpski kriminalci, gotovo po pravilu odbegli ratni zločinci koji su utočište od "pravde" zapadnoevropskih demokratija pronašli nigde drugde nego baš u tim zemljama gde, gle čuda, potpuno neometani od tamošnjih vlasti i policije, nastavljaju sa svojim zločinačkim aktivnostima. Na blogu ste već imali prilike da pročitate kritike jednog filma i jedne serije koji su imali elemente ovog chex podžanra, a to su "Defendor" i "24". Za engleski gangsta chex karakteristično je da se srpski mafijaši u ovim filmovima uvek bave baš onim poslovima koji su specijalitet šiptarske mafije u UK i u kojima oni na Ostrvu već decenijama dominiraju (droga, belo roblje i prostitucija), ali im se iz političkih razloga to u engleskom filmu nikad ili pak vrlo retko pripisuje ("Taken" sa Liamom Nisonom). Ali, gangsta chex može da bude vrlo klizav teren za neiskusne filmske autore koji kroz ovaj filmski žanr ocrnjuju Srbe. Evo zašto.
Holivudsko romantizovano prikazivanje kriminalaca, koje je na filmu utemeljeno sa "Kumom", a na televiziji se nastavilo sa "Sopranovima", stvorilo je kod gledalaca, a naročito mladih, sliku gangstera kao romantičnih žestokih momaka i privlačnih antiheroja, koji poštuju porodicu i drže do reči i časti, pa su im oni, posebno zahvaljujući kvalitetu tih filmskih ostvarenja i vrhunskim glumcima koji su ih igrali, postali ne samo simpatični likovi već i ljudi kojima se dive, pa čak i žele da postanu kao oni.
Ovako stvorenu sliku, nisu promenili ni oni filmovi i serije (pretežno neameričke proizvodnje) kakvi su "Gomora", "Ciudad de Dios", "Capo dei Capi" ili "The Wire", u kojima mafijaši nisu prikazani kao ljudi sa kojima biste voleli da se identifikujete, već kao spodobe koje biste po svaku cenu želeli da izbegnete; u kojima nasilje nije glorifikovano i stilizovano tako da bude kul, a scene ubistava ne izgledaju atraktivno, već mučno i potresno.
U ovim ostvarenjima svet podzemlja prikazan je bez holivudske komercijalizacije i glamura, već kao ono što zaista jeste, kao zlo i bolesno mesto u kojem se poštovanje zaslužuje surovošću, a pokazivanje milosrđa smatra manom i slabošću, gde ne postoji ni čast ni iskreno prijateljstvo, u kojem je jedini ideal novac i moć, zbog čega se ubijaju i najbolji drugovi, pa čak i članovi porodice.
Ali uzalud, jer "wise guys" su kod gledalaca već postali omiljeni i popularni poput muzičkih i sportskih zvezda. Zato nije ni čudo što su se ubrzo pojavile i brojne komedije sa "šarmantnim i dobroćudnim, ali nezasluženo ocrnjenim mafijašima" kao glavnim junacima u kojima su se pojavljivale i najpoznatije holivudske zvezde (debilni "Oskar" sa Staloneom i još imbecilniji i neduhovitiji "Analyze this" sa De Nirom), a gangsteri u epizodnim komičnim rolama postali su nezaobilazni u ljubavnim, porodičnim i dečijim filmovima ovog žanra.
E, pa, od ovoga su vajde imali čak i Srbi, jer su jedino na taj način u zapadnim filmovima mogli da prođu kao kul likovi, pa su tako neke scene u kojima se pojavljuju srpski krimosi postale kultne i popularne i van granica Srbije. Setimo se samo Radovana i njegovog šefa Mila, vođe srpske mafije u Kopenhagenu, u Refnovom "Pusheru".
Radovana je više nego ubedljivo interpretirao Slavko Labović koji je sličnu epizodnu, ali takođe upečatljivu ulogu ponovio u još jednom kultnom danskom filmu – u Olsenovom "U Kini jedu pse", ovoga puta kao Ratko koji sa svojom srpskom braćom sveti ubijenog rođaka Vuka.
Nije ništa čudno što je Labović bio tako uverljiv u ovim rolama, jer je ovaj kršni Kolašinac živopisne biografije godinama radio kao šef obezbeđenja u kopenhagenskim noćnim klubovima. A strahopoštovanje koje je izazivao svojom pojavom u ovim filmovima bilo je sasvim u skladu sa reputacijom koju je stekao kao predsednik Srpskog društva u Kopenhagenu kada je predvodio tamošnje demonstracije i medijski istupao protiv danskog učešća u bombardovanju Srbije i priznanja samoproklamovane nezavisnosti Kosova, i uspešno odolevao šiptarskim pretnjama, pa čak i fizičkim napadima koji su zbog toga usledili. Ova njegova nefilmska uloga bila je toliko ubedljiva da mu je zbog toga američka ambasada u Danskoj uskratila ulazak u SAD, gde je u Las Vegasu trebalo da započne snimanje filma "Travelator" Dušana Milića, u kojem mu je bila namenjena glavna rola.
Da ne zaboravimo ni Nika Belića, koji je iako gangster i srpski vojni veteran iz rata u Bosni, doživeo svetsku slavu i popularnost kao glavni junak kompjuterske igre "Grand Theft Auto IV", toliku da su se o njega otimali ne samo Hrvati, bosanski muslimani, Šiptari i Bugari, nego čak i Rusi.
I srpski gangsteri u "Ekipi" spadaju u sličnu grupu, ali ne zato što su autori filma želeli da oni gledaocima budu zabavni i simpatični likovi kao u gore navedenim primerima, već zato što im se namera da Srbi budu uverljivo prikazani kao najgori i najmonstruozniji kriminalci u filmu, izjalovila zbog nesposobnosti reditelja i glumaca da ih takvima prikažu. A kada u filmu gangsterskog žanra glavni negativci izgledaju smešno, a ne strašno i opasno, onda je jasno da njegovi autori imaju ozbiljan problem i da njihovo ostvarenje ima dovoljno krupnih mana i bez chexa kojim, kao što ćete videti, obiluje. Ali, da krenemo redom.
Reditelj "Ekipe", Adrian Vitoria je postao veliki fan engleskog gangsterskog filma otkada je odgledao Ričijeve "Dve čađave dvocevke" i "Sneč", pa je odlučio da će i on kad-tad snimiti takav film.
Problem je jedino u tome što on nema ni Ričijev talenat, ni Ričijeve glumce, a ni Ričijev budžet. On ima kliše-scenario o gangsteru koji je rešio da se povuče i počne da živi pošteno, ali pre toga mora da odradi samo još jedan posao da bi vratio dug; ima nepoznate britanske glumce skromnih mogućnosti koji treba da tumače pripadnike liverpulskih "firmi", jedne od najozloglašenijih kriminalnih organizacija u Britaniji, a izgledaju kao fudbaleri-manekeni nekog engleskog premijerligaša; i na kraju, ima na raspolaganju budžet televizijskog filma. A sa ovako ograničenim resursima, ni mnogo talentovaniji reditelj od Vitorie ne bi mogao mnogo više da postigne.
Ovi šminkeri treba da glume liverpulske gangstere, likove koji su prvi u Britaniji sarađivali sa kolumbijskim kartelom Kali i dilovali njihov kokain na Ostrvu.
Glavni glumac, Skot Vilijams, koji tumači gangstera-pokajnika Džeda, nedostatak harizme okorelog krimosa pokušava da nadoknadi tako što se sve vreme mršti, viče, psuje i preti podignutim prstom.
Ovom "glumačkom metodom" se služi i većina ostalih žestokih momaka iz "Ekipe", ne bi li nas na taj način ubedili da su oni stvarno zajebani i opasni likovi iako tako ne izgledaju.
Da ne zaboravimo ni šmrkanje koke u svakoj drugoj sceni.
Jedini koji uverljivo isporučuje lik opasnog gangstera je Stiven Grem koji tumači jednog od najmoćnijih liverpulskih bosova, Frenera, i to kako svojom pojavom, tako i glumom.
To je i bilo očekivano, jer on za razliku od svojih kolega u filmu, pripada visokoj drugoj klasi britanskog glumišta, a ulogama mafijaša je već stekao svetsku slavu (u Ričijevom "Sneču" je bio toliko ubedljiv da je zbog toga čak bio i pretučen na ulici).
Ni scenario ne pomaže glavnom glumcu Skotu Vilijamsu da nam proda svog japi gangstera Džeda, rastrzanog između stare ekipe, i prljavog posla kojim se bavi sa jedne strane, i visokog društva, legalnog biznisa u koji želi da uđe i porodicom koja mu se raspada sa druge strane (nezadovoljna Džedovim učinkom u bračnoj postelji, žena mu pronalazi utehu u supruzi njegovog poslovnog partnera, sa kojom se lezbejiše, opija i drogira), jer ono što njegov lik u filmu radi i priča je ili apsurdno, ili pak komično.
Tako naš Džed rutinski ucmeka jednog vezanog tinejdžera samo da bi dokazao svoju lojalnost Freneru, a na kraju filma hladnokrvno likvidira poslovnog partnera i njegovu ženu, jer su mu ukrali pare, ali je zato visoko moralan kada je u pitanju posao sa drogom, jer u tome neće da učestvuje ni za kakve pare.
Takođe, teško je odlučiti se kad je smešniji - da li onda kada ortaku na pitanje zašto je rešio da se povuče odgovara suznih očiju: – My kid needs a father!, ili onda kada saznamo da je taj poslednji mafijaški posao koji treba da obavi pre povlačenja - krađa i preprodaja Sony playstationa.
No, ni to nije sve od Džeda - pri kraju filma imamo i njegov, malo je reći, preteran i čudan izliv nežnosti prema svom usvojenom bratu, takođe članu Ekipe, Reteru.
Ni drugi krimosi u ovom filmu ne zaostaju u ispoljavanju tananih osećanja i otkrivanju svojih najintimnijih želja koje biste teško mogli da povežete sa ljudima koji pripadaju svetu podzemlja. Tako u emotivnoj ispovesti svom gazdi Džedu, njegov telohranitelj i glavni šibadžija Mobi, priznaje da mu je oduvek bila želja da ima prodavnicu kućnih ljubimaca i da će je otvoriti čim ode u mafijašku penziju.
Na sve ove naše primedbe reditelj "Ekipe" bi se samo prezrivo nasmejao: – Ako ipak ima onih kritičara i gledalaca koji i pored surovo realnih bravura mojih ekstra talentovanih glumaca još uvek nisu poverovali da gledaju autentičnu sliku liverpulskog podzemlja, u to će ih sigurno uveriti najbrutalnije scene nasilja i najbolesnije perverzije koje su ikada viđene u britanskom gangsterskom filmu.
Pa dobro, možda scena u kojoj Džedov brat strasno ljubi devojku koja ga je cinkarila i istovremeno joj zabada nož u stomak, i orgija na kojoj on i njegov ortak posle seksa koji je za njih uživo izveo mladi par narkosa, nateraju momka da jednom od njih popuši da bi zatim i njega i devojku odvalili od batina, u scenariju i nisu izgledale kao loše ideje za jedan gangsterski film.
Ali je njihova realizacija bila tako traljava i neoriginalna da je očekivani šok u potpunosti izostao.
Da bi takve scene mogle da izazovu željeni efekat i da prodrmaju učmalu publiku koja je već oguglala na nasilje i na filmu, i u realnom životu, nagledala se svih vrsta realnih i fiktivnih ubistava, mučenja i sakaćenja i odavno navikla na takve prizore čak i u mainstream filmovima, potrebno je malo više kreativnosti od pukog kopiranja Bojlovih treperavih ubrzanih kadrova iz „28 days later“ i prosipanja hektolitara krvi po zidovima i kameri.
A ako reditelj već toliko insistira na dokumentarizmu i surovom realizmu u svom filmu, očekivali biste da se toga naročito pridržava baš u scenama ove vrste, a ne da žrtve brutalnog prebijanja, koje bi u stvarnosti završile na groblju ili bar u bolnici sa teškim telesnim povredama, ovde ostaju bez ikakvih ozbiljnih posledica i čudesno i trenutno se regenerišu poput junaka crtanih filmova.
Tako, na primer, Džedovog telohranitelja Mobija grupa grdosija divljački išutira i o glavu mu ulubi nekoliko štangli, da bi mu po povratku u pab njegove firme, ortak barmen samo krpom prebrisao krvavu glavu i ovaj je već sledećeg jutra bio na nogama, spreman ne samo za fudbal sa ortacima, gde je glavom pimpovao loptu, već i za bokserski duel.
Ne verujte svemu što vidite na televiziji, deco, ne kradite magičnu krpu svojim majkama iz kuhinje i ne pokušavajte ovo kod kuće, ovakve trikove mogu da izvedu jedino profesionalci kao što je Mobi.
Zaplet filma je tako konfuzno postavljen da vam nije jasno ni ko je s kim, ni ko protiv koga i zašto, a potezi koje članovi Ekipe povlače primereniji su naivnim i nezrelim klincima, nego iskusnim mafijašima. Ovde nemate ni memorabilnih replika niti uzbudljivih dijaloga sa nadmudrivanjem i napušavanjem po čemu su najbolji gangsterski filmovi čuveni – imate samo mnoštvo fraza i rečenica koje su poodavno postale kliše ovoga žanra, pretnje kao uzrečice, i naravno gomilu psovki da pojačaju njihov efekat.
Za razliku od Ričijevih filmova, ovde nemate ni jednog zabavnog ili originalnog negativca, niti nekog epizodistu (džankija, dilera, sitnog prevaranta) koji vam je simpatičan.
U čitavoj ekipi ne postoji ni jedan lik do koga vam je stalo, za koga navijate ili koga mrzite – jedino što oni postižu je to da vas svi zajedno podjednako iritiraju. Što se humora tiče, u čemu je Vitoria, takođe, pokušao da kopira Ričijeve gangsterske filmove, pojavljuje se samo tamo gde nije bio planiran, dok su scene i situacije koje su napisane da bi bile duhovite gledaoce ostavile ravnodušnim. Scenaristi su tako bili ubeđeni da će vam biti urnebesno smešno što je Mobi porno zavisnik koji se pali na debele žene i SCAT sportove. U kadrovima koji slede nije bilo dijaloga, ali smo ga dodali da ispoštujemo scenariste koji su zamislili da ove scene budu smešne.
Reditelj Adrian Vitoria ni sa golotinjom i seksom nije bio ništa uspešniji.
Započetu lezbo scenu između Džedove žene i njene partnerke koje tumače glumice prosečnog izgleda (kol’ko para tol’ko muzike) nije završio, a sa nekoliko pari sisa i dupeta trećerazrednih engleskih striptizeta ne pravi se pita ove sorte.
Od lošeg gangsterskog filma gori je jedino loš gangsterski film koji dugo traje, ali je Vitoria umesto da svoje delo bar donekle sredi u montaži – skrati ga i ubrza – "Ekipu" razvukao na puna dva sata, verovatno ubeđen da je i to bilo nedovoljno da pokaže svoj raskošni talenat i gledaocima ispriča dosad neviđenu gangstersku sagu.
– Dobro bre, ukapirali smo da je film loš, ali pređite već jednom na glavno jelo – čime je zaslužio prikaz na ovom blogu? – pitaju se naši čitaoci. Pa najbolje tek sledi...
