Kratak predah od spotova i rivjua sa nečim malo ozbiljnijim, ali kao poručenim za ovaj naš udruženi blogerski poduhvat!

Reditelj Jovan Jovanović (MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, PEJZAŽI U MAGLI...) dao je nedavno intervju u kome govori o stanju u srpskom filmu i upoređuje ga sa filmovima koji se prave u regionu. Zaista je okrepljujuće čuti tj. pročitati ove reči i videti da POSTOJE reditelji i u Srbiji koji razumeju stvari na pravi način; ali je i tužno, kad pomislimo da je to reditelj koga su odavno oterali iz filmske produkcije, i koji sada radi kao predavač na filmskim školama.

Da ne dužim dalje, evo šta je čuveni, kultni Joca Jovanović imao da kaže, a mi pozajmili sa ovog mesta:

Radio Beograd2/Balkan magazin

JOVAN JOVANOVIĆ: NAJVEĆI NEPRIJATELJ SRPSKOG NARODA JE NJEGOVA ELITA

Najzabranjivaniji autor u istoriji srpskog filma tvrdi da je u istoriji filma srpska kinematografija jedina čiji autori od 90-ih godina izbegavaju da prikažu na filmu srpsku dramu i tragediju svog naroda

Godine 2006, posle tridesetpet godina, koliko je čamio u bunkeru, publici FEST-a prikazan je, danas već kultni film "Mlad i zdrav kao ruža" Jovana Joce Jovanovića. Anticipacija budućnosti u liku kriminalca koga vrbuje Državna bezbednost, a koga tumači Dragan Nikolić, svedena je na kraju filma u rečenicu: „Nadam se da ćemo se ponovo sresti. Ja sam vaša budućnost“. Trebalo je nekoliko decenija da nam se ta budućnost i dogodi u vremenu koje odlikuju kriminal, korupcija i nasilje. Podsećamo, Jovan Joca Jovanović je potpisnik i filmova kao što su: "Revolucija koja teče", "Kosovo", "Masoni vladaju svetom", "Kol 15 Gap", "Pejzaži u magli", "Narkomani".

Aktuelnost ovih filmova stiže i do današnjih dana kao i svežina misli Jovana Joce Jovanovića koji je gost Filmorame i rubrike Krupni plan Radio Beograda 2. (najava voditeljke Marine Đurašković)

M. Đurašković: Ono što mene zanima, pre svega, to je da ste vi - kao filmski autor i scenarista i reditelj i montažer i teoretičar filma - krajem šezdesetih, sedamdesetih godina, praktično anticipirali sve ono što će se dogoditi u srpskom društvu dve ili tri decenije kasnije. Sada izgleda malo čudno to Vaše okretanje ka onome što jeste koren čitave priče koju danas živimo, a to je uspostavljanje komunisitičkog sistema, mišljenja i titoizma, zapravo titoizma i te vrste ponašanja. Smatrala sam da ćete se Vi baviti onim što jeste posledica toga danas. Međutim, Vi se vraćate u prošlost.

J. Jovanović: U međuvremenu sam dosta konsultovao neke strane izvore o Jugoslaviji, srpske pisce i slovenačke, hrvatske i bosanske i američke, i tako dalje. Danas u Srbiji nikom nije razumljivo šta se to dešava. Srbi su jedini narod koji ni sada nema nacionalni program, niti je imao za vreme titioizma nacionalni program, jer kad nemate nacionalni program, vi nemate smernicu. Da bi videli koji su mogući koncepti, mora da vidite u čemu je problem, zašto Srbi nemaju nacionalni program. A da bi to na neki način odgonetnuli, moramo da se vratimo u ne tako daleku prošlost.

U poslednjih dvadeset godina puno sam putovao po Evropi. Ta fraza snobova i nekih salonskih intelektualaca da su Srbi loš narod, nikakav narod, to nije tačno, sramota je da obrazovani ljudi govore o svom narodu tako. Svi narodi su isti: jedan zubarski tehničar ili jedan inženjer ili jedan prodavac ili jedan fudbaler je svugde isti, i u Evropi je svugde isti. Elita je ono što narodu daje neku specifičnost i jačinu. Ukoliko nemate sjajnu elitu, tu je problem, nije problem u narodu. A ta pseudoelita, koja praktično mrzi svoj narod, daje te vrste izjava o svom narodu: to nigde u svetu nemate. Po čemu su Srbi loš narod? Ta vrsta, samokritikovanja, mazohističkog samokažnjavanja, mazohističkog samoponižavanja, to nigde u svetu nema. Zašto ta elita neće da prizna da ona je bez kvaliteta i da taj svoj osećaj inferiornosti projektuje na narod? Tamo mora da se vide uzroci. Uzroci su jedino u tome da ...

Dakle nemamo spoljnog neprijatelja, mi smo neprijatelji sami sebi. Hoćete to da kažete?

- Ne, ne. Neprijatelj je ta pseudoelita, srpska pseudoelita, svih mogućih boja. Mi nemamo, praktično, elitu. Viziju budućnosti neke zemlje daje elita. Ako imate pseudoelitu, vi ste praktično izgubljeni. To je ono što je mene jako obeshrabrilo. Recimo, ja sam na neki način otpisao neke iz te moje generacije, neke beznadežne slučajeve, čak sam rekao da mi se ne javljaju na ulici.

Ali, saznao sam da ovaj moj film „Mlad i zdrav kao ruža“, koji je bio tridesetpet godina zabranjen, taj film su izvukli iz zaborava mladi kritičari za koje nisam znao da uopšte postoje. Ja sam bio u Sloveniji i odjednom čujem da film treba da igra na FEST-u. Taj film, u stvari jedno proročanstvo o nekoj kriminalnoj sadašnjosti Srbije, pokazalo se da ima izuzetne vrline i da su ti mladi ljudi ipak bili eto ... Ne ulazim u to što je moj film, nego to je sad jedan primer pametnih ljudi. Vidim da postoji sada jedna generacija mladih ljudi između tridesete i četrdesete, izuzetno inteligntnih, i ja se družim s njima. U Sloveniji predajem ljudima koji su između dvadesete i tridestpete godine, ovi su na neki način inteligentniji od svojih vršnjaka. Znači, Srbi su inteligentniji od tih slovenačkih vršnjaka, to mogu da Vam kažem... To su vrlo obrazovani mladi ljudi i baš istražujem te mlade ljude. Nažalost, petsto hiljada takvih ljudi je otišlo iz Srbije.

Znači, postoji nešto. Ja nisam nikakav rasista, mada u poslednje vreme proučavam takozvane rasne teorije. Ipak morate da znate da postoji kvalitet kvaliteta u rasama, i kod pasa, i kod mačaka, i kod ruža, i kod jabuka, i kod malina, pa i kod ljudi. I mislim da je sva nesreća srpskog naroda što Srbi jesu na neki način superioran narod. To pokazuju, ako uzmete teoriju evolucije, znači u sportu. To da Srbija ima takve sportiste sada, u najrazličitijim sportovima, to Amerikanci ne mogu da objasne sem, da kažem, rasnom teorijom. Šta se dešava? U evoluciji imate ovakvu stvar: ako se jedna vrsta želi uništiti, ako neko ima neprijatelja koji hoće da ga uništi, onda se on ili uništi ili napravi nov genetski program. Ja mislim da se kod Srba desilo to. Napravio se nov genetski program. Po hitrosti mišljenja tih mladih ljudi, u različitim stvarima, u brzom kapiranju stvari, to je očigledno. Ta mlada generacija, to su neki novi, izuzetno civilizacijski kvalitetni Srbi.

Možda je to upravo onaj zakon samoodržanja koji se upravo u ovom trenutku javlja. Može se na to gledati i na taj način. Da, ali, ovaj razgovor smo počeli upravo o Vašem pogledu na ono što jeste srpski film danas. Imali ste priliku da vidite ono što jeste srpska produkcija. Kakvo je Vaše mišljenje? Da li mi danas imamo kinematografiju koja pripada ovom vremenu u kome živimo?

- Ja sam radio filmove, ali sam se bavio i filmskom teorijom. U Sloveniji sam imao u proteklih trideset godina veliki broj predavanja, recimo mitologija američkog filma, poetika filma, sjaj i beda evropskog filma i tako dalje...

Da kažemo slušaocima, upravo Vam je u Sloveniji izašla knjiga „Uvod u filmsko mišljenje“. Knjiga je objavljena pre godinu-dve dana. Evo, ima već treće izdanje, izuzetno je popularna. Sada se očekuje „Uvod u filmsku dramaturgiju“. Dakle, vratimo se srpskom filmu danas.

- Problem je u Srbiji što o filmu ljudi razmišljaju o tome šta je film zdravim razumom nekim ili nekom gimnazijskom pameću. Film je sredstvo za reprodukciju, tako govore ljudi koji predaju na Akademiji, neki filmski kritičari kažu - za snimanje literature, krajnje van ikakve teorije. Teorija je veoma slaba uopšte u istoriji srpskog filma, ja sam o tome dosta pisao i u Filmografu a imao sam svojevremeno dva velika ciklusa predavanja u SKC-u ’72. godine - Razvoj jugoslovenskog filmskog pisma - i u Domu omladine - Preispitivanje jugoslovenskog filma. Istraživao sam istoriju jugoslovenskog filma. Danas nikog to ne zanima.

Ili ako ga zanima, zanima ga na pogrešan način.

- Ne, nacionalni film se ne predaje na Akademiji, što je smešno da nemate istoriju srpskog filma. Tu je bilo sjajnih dela, evo „Karađorđe“, i „S verom u Boga“ Mike Popovića itd. I filmovi Žike Mitrovića. Jednostavno, izgubljen jedan pogled na film, i to je izgubljen šezdesetih godina. Ta velika mistifikacija takozvanog autorskog filma ili kasnije pogrešno nazvanog „crni talas“, to je jedna velika zabluda. Srpski film pedesetih godina se konstituisao, pokušao je da bude industrijski. Znate, da bi imali zdravu kinematografiju, ona mora da bude industrijski organizovana, da ima odeljenja scenarista i tako dalje. Zna se već kako to funkcioniše da imate reditelje profilirane za žanrove, da imate filmske zvezde profilirane za žanrove, kao što je bio Aca Gavrić, junak akcionih filmova. To je sve nestalo dolaskom takozvanih autora, koji su bili čisti diletanti. Jer pazite, niko od njih nema filmsko obrazovanje. Saša Petrović nema filmsko obrazovanje, Žika Pavlović nema filmsko obrazovanje, on je studirao primenjenu umetnost, ovaj je studirao istoriju, Makavejev je studirao psihologiju... To su amateri, amateri koje su doveli na film. Diletantizam je bio maskiran takozvanim eksperimentom, pri čemu su oni maniristički prenosili zapadne modele od Antonionija, Godara i tako dalje. Hoću reći da film šezdesetih nije bio logičan razvoj srpskog filma iz pedesetih, razvoj žanra, nego je bilo jedno snobovsko, manirističko kopiranje stranih uzora. I tada su uništeni svi standardi koji su poznati. Praktično se film sveo na manufakturu.

Da li te posledice trpimo danas?

- Apsolutno. Pre svega u dramaturgiji. Ti filmovi o kojima je reč bili su, recimo, kvalitetni u smislu da su lepo snimljeni, mi smo imali dobre snimatelje Petkovića, Fanču, pa Pintera iz Zagreba i tako dalje. Ali jedno je lepo snimljen film, a drugo je film koji ima storry telling, koji ima razvoj filmske priče. Dramaturgija tih filmova je očajna. Drugo, i bitno: svi ti filmovi su neka vrsta zakasnelog neorealizma, naročito filmovi Žike Pavlovića. Neorealizam se pokazao vrlo neefikasnim i u Italiji. Neorealističko, šta to znači. Snimaj sad, moj mladi reditelju, oni govore, oni snimaju filmove koji liče na život i tako dalje. To je velika zabluda filmska, to je elementarno nepoznavanje filmske fikcije. Umberto Eko, u knjizi koja je prevedena ovde, koga ja citiram i na osnovu koga držim predavanje, piše: „Film nije čudesno oživljavanje fizičke stvarnosti, film je sistem znakova koji se konstituiše repertoarom kodova i mrežom označitelja.“

To je semiologija filma. Tu semiologiju filma ja ne vidim među kritičarima, da razgovaraju u tom kategorijalnom aparatu. Ta kritika je takozvana kritika ukusa, ili je impresionistička kritika, to nije stručna kritika. Tako da, ja mislim da je srpski film, ne samo u jednom produkcijskom smislu reči, već da je veći problem u takozvanoj naraciji, da je to krajnje diletantski. To su takozvane hronike, to nisu filmske priče, one nemaju razvoj, nema motivisanosti junaka. To su hronike niza anegdotskih situacija koje liče na život. Ali to kad nešto liči na život, to nije umetnost. To se vrlo lako može teoretski dokazati.

Ono što je za mene još problematičnije - gledam filmove, i hrvatske i slovenačke i bosanske i svih mogućih kinematografija - Srbija je jedina kinematografija, verovatno u istoriji filma, čiji autori od devedesetih godina izbegavaju da prikažu na filmu srpsku dramu i tragediju ovog naroda. Ti filmovi su, što kaže jedan takozvani reditelj ovde, politički korektni. Znači treba da budete politički korektni prema svetu, a politički nekorektni prema svom narodu. Na to se svodi. Kad bi uzeli šta se dešavalo, ja sam bio u Sloveniji kad je bio taj rat, i tamo sam nešto snimao, u Vukovaru sam snimao, znam u Bosni šta je bilo, u Srebrnici šta je bilo. Smešne stvari pričaju. Šta se znači tu dešavalo i šta je prikazano na srpskom filmu - kao da se uopšte nije dogodilo ništa. Kad bi gledali srpske filmove iz devedestih i dvehiljaditih godina neke buduće generacije - ne bi znale šta je to. Kada vi u filmu ne pokažete duh vremena, onda se vaše priče svode na – pričam ti priču. To nema nikave veze. I nije slučajno što ta publika ne gleda te srpske filmove zato što oni nemaju veze sa stvarnošću. To je to. Mislim da je srpski film apsolutno u jednom, ne samo organizacionom ćorsokaku, nego je to jedna potpuno jedna slepa praksa. Amateri koji su došli šezdesetih godina u film, oni su imali uzrečicu – ubo film. To je kao ćorava kokoška kad ubode zrno. Oni nikada nisu znali kako će ići film. To su bile čiste improvizacije.

Hoću reći da je jako tužno da profesori na takozvanom Fakultetu dramskih umetnosti nemaju nijednu knjigu. Ne, oni nemaju knjigu o filmskoj režiji. Kako mogu da budu profesori ako nemaju knjigu filmske režije? Ne znam kako, to nigde u svetu nema. Nemate knjige o filmskoj dramaturgiji, odakle ti mladi ljudi mogu da uče? Kažite mi jednu knjigu koju je napisao neki profesor filma ovde gde mladi čovek može da vidi šta je to mizanscen na filmu, šta je kadriranje, šta je to montaža, šta je to. Ne znam, to je bilo i tada kada sam ja studirao Akademiju. Kako može neko uopšte da predaje neki predmet a da ne napiše knjigu?

Dakle, šta je ostavljeno današnjim autorima ovde u Srbiji; samosnalaženje ili pronalaženje sopstvenog jezika, sopstvenog načina izraza? Ja sam prosto imala utisak, gledajući prošlogodišnju produkciju da dolazi do izvesne smene generacija.

- Na koji film ste mislili?

Konkretno mislim na film Mladena Đorđevića „Život i smrt porno bande“.

- Ja moram da se izvinim. Hteo sam u naslovu da kažem da je Mladen Đorđević stvarno jedan izuzetak, to moram da kažem. Ja sam već na televiziji govorio o tom filmu: sjajno. To je jedan izuzetan, to je taj, da kažem genetski superioran neki mlađi čovek među tim mladim ljudima koje sam ja sretao ovde. Samo da znate koliko je on imao problema kad je snimao taj film. Na svim valorizacijama od strane takozvanih, pazite žirija u kojima sede ljudi koji nikada ništa nisu napisali o filmu, on nije tako prošao kako zaslužuje. Ja ne znam kako to može, kako oni mogu da vrednuju filmove. I te njihove formulacije, doprinos filmskoj umetnosti. Šta znači doprinos filmskoj umetnosti? Tako neke apsolutne nebuloze. Mislim da je taj film je izuzetak, i taj film spada sigurno u jedan od najznačajnijih filmova snimljenih u poslednjih deset godina, ne samo u Srbiji, nego u svetu. To jeste jedan izuzetak. Ali ne vidim neki drugi film koji bi bio sličan njemu.

Dobro poznajete situaciju u Sloveniji, kada je u pitanju kinematografija i mladi autori. Mislim da se poslednje decenije u Sloveniji prave dobri filmovi i da ima autora kao što su Viljko, Morderdonfer možda ili Jan Cvitkovič, na primer, i još nekoliko, koji zbilja nose slovenački film. Dakle, ako možete da napravite za kraj razgovora jednu paralelu.

- Ja gledam i hrvatske filmove. Studirao sam i čistu filozofiju, tako da ne govorim zdravorazumski, ja govorim ono što je teorija estetike uopšte usvojila. Realan film je, uopšte, umetničko delo ukoliko odražava duh vremena ili anticipira duh vremena, kao recimo moj film. U Sloveniji imate niz autora koji su značajniji od ovih. Uzgred budi, ti autori su prva znanja o filmu stekli kod mene. Imate sjajnu generaciju koja pravi televizijske serije, koji imaju filmsko obrazovanje samo sa mojih seminara. Te televizijske serije su ohoho bolje nego televizijske serije u Srbiji. Serije u Srbiji su očajne, blago rečeno, da ne kažem debilne Tu vrstu debiliteta ipak nemate tamo. I u Hrvatskoj isto imate značajniju grupu, bosanski flim apsolutno pokušava, dobro sa jedne muslimansko-fundamentalističke strane da sagleda rat – „Ničija zemlja“, „Grbavica“ i tako dalje.

Svako ima svoj ugao gledanja?

- Da, ali pazite, ako postoji silovana Karanovićka koja igra jadnu Muslimanku, bilo je i silovanih Srpkinja? Zašto se ne napravi film u kojem su i Srpkinje silovane? To odsustvo neke istorijske svesti kod srpskog filma za mene je zapanjujuće. Snimao sam u Vukovaru, znate li vi kakve su to priče tamo? Uzgred budi, taj dokumentarni film još nisam završio pošto imam problema sa produkcijom u Srbiji. Na kraju ću da završim taj film u Sloveniji, dokumentarni film o Vukovaru. To je potpuno druga slika tog stereotipa koji je Srbiji nametnut.

Trebalo je da snimam u Kninu, kad je bila „balvan revolucija“, upoznao sam Raškovića i bio sam u Bosni. KOS je ubijao ljude na terenu, ne znam da li znate. Armijska kontraobaveštajna služba, KOS-ovci su ubijali ljude za koje su pretpostavljali da su nekakvi nacionalisti. Meni su u Vukovaru rekli ljudi iz Petrovog sela da ja suviše pričam i da je bolje da se vratim u Beograd. A i tamo su bili oficiri KOS-a. Imate knjigu Filipovića „Globalizacijski smrad“, gde piše da su ljudi iz DB-a i KOS-a ubijali takozvane srpske nacionaliste, znači ljude koji nisu ni hteli da imaju veze s titoizmom. To je jako dramatično. Ja sam sve to prošao, i kad pogledate, Hrvati su snimili veliki broj filmova, Hrvati su snimili o Blajburgu film. Znači, zapanjujuće je to koje teme su prisutne u srpskom filmu.

Koje teme?

- Ne vidim da su to teme, ja vidim da su to neke svakodnevne anegdote, na jedan neorealistički način. Jedan mlad dečko, koji se inače ne bavi filmom, kad sam ga pitao ovde, u Beogradu, da li gleda srpske filmove i televizijske serije, kaže: „Meni se čini da oni na licu mesta izmišljaju dijalog i priču, da oni ništa nisu pripremili kada idu u snimanje.“

Mislim da je to pravi odgovor. To je jedna improvizacija na terenu. Hičkok je sve svoje filmove snimao sa knjigom snimanja i story boardom, nacrtani svi kadrovi u filmu. Improvizovati na snimanju, to će vam veliki broj teoretičara reći, tu nema filma. Nemate tajming, nemate ritam, nemate razvoj priče, i šta jadni glumci mogu da govore? Koje dijaloge oni mogu da govore ako improvizuju na snimanju? Mislim da je Ognjanović, kritičar iz Niša, na poslednjim Niškim susretima rekao da je srpski film u egzistencijalnom i estetskom ambisu. Ja bih potpisao tu izjavu.

To je očito nešto sa čime se Vi slažete, pa tako i da završimo ovaj razgovor. Hvala Vam.

Autor Marina Đurašković

Richard Shepard

*(*)

2-

ovaj film je kvintesencija chetnixploitation žanra – možda još i gori od GRBAVICA i sličnih žbanolikih sočinjenija, pošto te kvazi-umetničke tirade teško da bi zainteresovale šire međunarodne mase. mislim, koji bi prosečan zapadni filmofil uopšte poželeo da gleda DVd filma čije ni ime ne može da izgovori? 'I'd like to see GR- GROB- GRUB- GUBBA- GOBBA – WITZA?' da i ne govorimo o drugom đubretu do sada prikazanom na ovom blogu, koje se svodi na internu, lokalnu ratnohuškačku propagandu.

HUNTING PARTY, međutim, predstavlja komercijalan film sa određenim produkcijskim i zvezdaškim vrednostima – tu je ričard gir u glavnoj ulozi, kao i nekoliko manje znanih ali u međuvremenu proslavljenih glumčića (poput onog tršavog neurotika iz ZOMBILENDA), plus konstantno bombardovanje nekakvim natpisima koji tvrde da je ovo sve zasnovano na istinitim događajima i likovima.

how yes not!?

o čemu se ovde radi? jednom rečju, o jednom sistematično jednostranom produktu koji srbe predstavlja 100% kao MONSTRUME a muslimane 110% kao NEDUŽNE ŽRTVE. nema tu čak ni nekog 'izuzetka koji potvrđuje pravilo', nekog simpatičnog srbina, pokajnika ili tako nešto, koji pripomaže dobrim amerima i tako remeti, bar malo, tu 100% zlikovačku sliku.

ne. ovaj film je toliko zadrto antisrpski da kao zlokobne i potencijalno monstruozne prikazuje čak i neke srpske BABE, pa vala i DECU! (vidi niže)

kako bi sproveo svoju antisrpsku agendu, HUNTING PARTY je skockao sledeću pričicu: glavni junak je novinar, izveštač sa bosanskog ratišta (r. gir). on se tu zaljubio u jednu muslimanku. čak ju je i oplodio. avaj! onako trudnu, nju su srpski zlikovci, tokom rutinskog paljenja muslimanskog sela, silovali i ustrelili pet puta u nabrekli trudnički stomak (ništa lično: rutinska procedura prilikom etničkog čišćenja). videvši taj prizor, naš američki žigolo je ostao bez daha. tačnije, zakleo se da će do poslednjeg daha da progoni srpskog zlotvora koji je sproveo etničko-trudničko čišćenje.

evo kako nam u filmu opisuju rečenog monstruma (po fizionomiji jasno je da su na umu imali karadžića):

Doctor Dragoslav Boghdanovic,

the Fox,

is the most wanted war criminal in Bosnia.

During the war,

he ordered the rape and murder

of thousands of innocent Muslims.

There's a $5 million bounty

on his little arrogant head.

izlišno je i napominjati da u bosni nema ratnih zločinaca druge nacionalnosti, nego je baš ovaj 'boganović' najtraženiji.

inače, trauma nalaženja svoje musli trudnice izrešetane bila je prelomni trenutak za našeg žigola i u smislu karijere: naime, samo 20 minuta kasnije, on je svoj posao reportera sjebao sledećim izveštajem koji prenosim u celosti. ovo je razgovor između novinara u studiju, i našeg više-no-subektivnog i duboko penetrirano involviranog 'reportera' na terenu:

- We now go to Simon Hunt

in Bosnia with the story.

Two years into a civil war

that has ravaged

this once multi-ethnic country,

Doctor Boghanovic's Bosnian Serb army

continues in its quest to liquidate

the Bosnian Muslims from this region,

today attacking yet another

supposed UN-protected village at will.

Simon, some are saying

that it was the Bosnian Muslims

who attacked first,

causing this latest battle.

Simon, some are saying...

- It wasn't a battle, Franklin.

It wasn't a battle, it was a slaughter.

- Well, Simon, certain

United Nations observers confirm...

- Who are you talking about?

Are you talking about the Dutch?

The Dutch?

The Dutch were getting drunk

with the Serb army guys on slivovice

at the checkpoint earlier this morning.

- Okay, thank you, Simon Hunt...

- Safe areas?

These people were butchered!

Women were raped!

Children were murdered!

ova 'primarna scena', ključna za dramu, nešto je toliko groteskno i neubedljivo neprofesionalno tragikomično da kao da potiče iz SCARY MOVIE: BEHIND SERBIAN LINES.

da, to je TA vrsta filma.

zverski srbi upadaju u zaštićene zone ovčeći nedužnih muslimana i kolju, siluju i sa zemljom sravnjuju sve živo.

pošto je puko onlajn, uživo, gir je neko vreme na ledu, ali onda se, neko vreme kasnije, prišljamči ekipi koja ide u bosnu kako bi naživo savatao boganovića, koga je video kako mu se smeška izdaleka zajedno sa svojim 'momcima' dok je nadgledao da nije neki musli možda preživeo.

zbog svega toga, naš gir bi umesto žigola više voleo da je šumski ratnik delta sile, da je i heroj i teror – što se vidi kroz prizore iz filmova chucka norrisa slučajno montirane baš dok gir priča o tome kako'sanjam da ga vatam!'

ameri dolaze usred muslimanskog dela SARAJEVA, a radi ambijentacije, koriste se SRPSKI brendovi – muzika zdravka čolića i šljivovica za dobrodošlicu! toliko o researchu i autentičnosti! sve ako im neki muslimani ne bi puštali 'pusti pusti vodu' usred sarajeva! i nazdravljali im šljivoviskijem! (on a side note: u ovom filmu, mirjana se izgovara MIRDŽANA!)

no, dobro, idemo dalje: kako bi se približili zlom nedoboganoviću, naši ameri će se poslužiti linkom koji imaju sa bivšom devojkom velikog zlikovca, SRĐANA. ime je, verovatno, odabrano zato što počinje na SR- pa tako dublje (podsvesno) sprovodi identifikaciju SRBI=MONSTRUMI. da čujemo par detalja o ovom srđi:

You see, his main bodyguard

is this psychopathic little fuck

named Srdjan.

He had a real fondness

for raping and mutilating

these very young Muslim girls

as he was ethnically cleansing the villages.

- Jesus.

- Oh, that ain't the good part.

Shit, the good part,

Benjamin, is this Srdjan,

the guy in charge of protecting the Fox,

he's got this tattoo on his forehead

that reads in Cyrillic,

"I was dead the day I was born."

kao što se na slici iz filma vidi, taj prevod baš i nije najtačniji, ali OK, ćirilica je ionako zajebano pismo koje je u svesti amerikanaca na podsevsnom nivou, tokom vascelog hladnog rata (a i pre toga) bila sinonim za ZLO, tako da je ovde mogao da stoji i natpis: 'волим живот, волим људе'– samo ako je na ćirilici, efekat je isti. ZLO!

karakterizacija, motivacija i kasting (čitaj: njuške odabrane za srbe-zlikovce) neviđeni su još od dana mikijevog zabavnika: ovi što igraju srbe mogli bi da igraju i mutante ili zombije u nekom š-level hororčiću; to su ili neki neobrijani gilipteri, ili copine i mrcine, ili degeni (uključujući i jednog patuljka)! ako lažem ja, ne laže slika:

obratiti pažnju na horor konvencije pri slikanju srpskog sela u koje 'naši' ameri zabasaju u potrazi za 'lisicom': čak i lice srpske babe (koja se trti na njivi) i dečaka (koji viri iz štale) odišu zlokobnim pogledima i nagoveštajima bestijalnosti (kao da su otpaci sa operacionog stola dr. moroa!). BRRR: THE SERBS ARE WATCHING!

da ne govorimo o klasičnoj situaciji: ulazak u ruralnu kahvanu sa 'živopisnim' likovima – koji smesta zaćute i počnu da bulje u pridošlice. mel bruks je to parodirao još 10ak godina ranije, u onome što je neko 'preveo' kao DRAKULA -MRTAV I VOLJEN!!! ali, ovi u HUNTING PARTY-ju su, kao, ozbiljni.

srpska kafana je, inače, ukrašena grdnim glavama divljih svinja i druge preparirane lovine pozajmljene od normana bejtsa, da se nagovesti koji su neljudi ti srbi koji u toj kafani (zajedno sa nekakvim babama!) ispijaju rakijštinu.

babe, kad sam već kod njih, samo što ne siluju našeg ZOMBILEND-dečkića, perverzno mu miluju glatko lice kakvo izgleda nisu dotad videle – iako taj momak nije baš po volji mačo-srba, pošto jedan videvši ga s tom nabujalom kosicom, dobaci:

'kakav si to, ko curica? mogo bi s tobom ribu pecat ovde!'

sve to deluje kao zajebancija. ali da je đavo odneo šalu kazuje nam ime tog srpskog sela, koje se prema filmu nalazi na granici sa crnom gorom (jedno vreme se naklapalo da se karadžić tu negde krije). elem, horor-selo, tj. lisičja jazbina, zove se 'čelebići'.

nevinom gledaocu to zvuči ime kao i svako drugo ubosni: bezvezno, polu-smešno, tuđinsko. međutim, ako malo pročačkate net, videćete da pored mesta na granici sa CG, postoji i jedno drugo, usred musli dela bosne, zloglasno po svom zatvoru u kome su mučeni i pobijeni grdni srpski zatočenici. konkretno:

Čelebići prison camp was a prison camp during the Bosnian War utilised by several units of the Bosnian Ministry of the Interior (MUP), Croatian Defence Council (HVO) and later the Territorial Defense Forces (TO). The camp was located in Čelebići, a village in the central Bosnian municipality of Konjic. The camp was used to detain around hundred Serb prisoners of war arrested during military operation meant for de-blocking of the routes to Sarajevo and Mostar in May 1992, earlier blocked by the Serb forces. The exact number of detainees is not known as some prisoners were exchanged or transferred to other facilities in Konjic. Detainees at the camp were subjected to torture, sexual assaults, beatings and otherwise cruel and inhuman treatment. Certain prisoners were shot and killed or beaten to death...

baš su naivni ti ameri.

scenario je, inače, lenj i imbecilan (karadžić se okolo vozika kolonom 'neupadljivih' drečavo NARANŽASTIH auta!) toliko da još ne mogu da odlučim da li je uvredljiviji a) način na koji naši 'junaci' dođu do karadžića, b) način na koji budu spaseni iz njegovih kandži ili c) način na koji mu, na kraju, doakaju. u svakom slučaju, ako su srbi zaista toliki retardi kakvim su prikazani u ovom filmu, pitam se kako onda istovremeno uspeše da toliko dugo obmanu toliki svet ('faktori mira i stabilnosti') i kako počiniše tolike genocide i čuda kad većina njih deluje da ne bi umela ni nož da drži u ruci, tj. da bi istim pre posekla sebe nego li nekog drugog.

da ne zaboravimo, SRBI SU ZLIKOVCI A MUSLIMANI SU NEVINE ŽRTVE. ne prođe ni 10 minuta u filmu a da nam se to ne nagovesti, kaže ili pokaže. npr, dolaze ovi u foču, i tamo zateknu pored ostalog i srušenu i spaljenu džamiju. evo dijaloga koji počinje kraj nje a završi se kraj bilborda sa poternicom za kara-boganovićem:

That pile of rubble used to be a mosque.

Now the town's

a hundred percent Bosnian Serb.

No Muslims left.

Ethnically cleansed for your protection.

Nice vibe, right?

There's a reason they say

the river runs red in Foca...

and it ain't because of the wine.

u skladu sa ovakvim tiradama su i nešto 'suptilnije' metode, kao npr. upotreba muzike u filmu. prosto mi je neodoljiv stereotip (moraću da ga pošaljem rogeru ebertu za njegovu antologiju klišea): pojava muslimana a naročito muslimanki neizbežno je praćena istočnjačkom tugaljivom plačljivom melodijom koja nepažljivima podsvesno a pažljivima svesno pokušava da sugeriše: evo ih ŽRTVE, jao što je to tužno, oni su toliko PATILI, da li vam suzne žlezde već kreću po automatizmu, ili da zagudimo po našim istočnjačkim violinama još malo glasnije so that you get the message?!

što se tiče horora, nakon ranije spooky-shit serbian village of the damned saspens-jeze, dođe vreme i za heavy-shit torture-porn serbian hostel massacre scenu. naravno, sa srđanom u glavnoj ulozi, za koga otkrijemo ne samo da mu na čelu piše 'umro pre rođenja' nego i da na leđima ima tetovirana tocila. DA SE ZNA! SA SRĐANOM NEMA NEIZVESNOSTI!

znači, imamo scenu čistog horora: 3 'nevina' amera okačena o kuke (vezanim rukama); helrejzerovski lanci vise sa greda; polumrak jezive kolibe usred srpskih wrong turnšuma; srđan vitla sekiricom; boganović mu komaduje: 'srđane, na posao!'

ipak, iako potencijalnih žrtava ima tri, i bar jedan od njih je mogao da prolije neku kap krvi za obnovu džamija do kojih je reditelju vrlo mnogo stalo (njihova simbolika je sveprisutna kroz ceo film), ovo je ipak produkt za masovnu konzumaciju najidiotskije rulje, pa zato nisu hteli da ga 'kvare' explicitnim torture-porn prizorima, i pre nego što srkitova sekirica i dotakne američko meso, tu ulete američki specijalci – spas u zadnji čas kakvog se ne bi postidele najlenjije epizode Mikijevog zabavnika!

naši amateri u lovu na glave od svojih cia prijatelja saznaju da njihov lov nije poželjan – implicira se da čak i cia ima neku vajdu od karadžića na slobodi, i da su nagazili gde nisu smeli. evo kako im pripreti ljiga u ljudskom obliku, aludirajući na sudbinu saučesnika na terenu koji je radio za UN:

Your friend Boris is on a plane for Uganda

where he will now be stationed.

But before he was suddenly

transferred to darkest Africa

to never be heard from again,

we confronted him

about your little representation.

If I ever hear from you again,

the CIA will be on you like a cheap suit

from the Men's Wearhouse.

You'll be arrested, jailed,

and sodomized by a big, dumb,

large-cocked Serbian bastard

for the rest of your shitty little lives.

And if you don't care about that,

if you like big Serbian cock,

and you still plan

on reporting any of this,

then your friend Boris

will find himself eaten

by a tiger or lion or a squirrel

or whatever fucking animal

we can find in darkest Africa.

And you'll have to live with that.

naravno, ričard gir ne bi bio liding men i (svojevremeno; a možda još uvek?) jedan od najpoželjnijih mužjaka za ženskinje kad bi se usrao pred tim pretnjama!

ne, braćo i sestre srblji! on će, singlehandedly, tj. sa svojom mikro-družinom (šmokljavi jevrej i crnja kamerman) da uhvati kara-boganovića, u lovu (!), i da ga živog odvede u selo koje je ovaj toliko uspešno etnički očistio da sada vrvi od muslimana, a minaret džamije ponosno para nebo.

znači, ameru ruke (formalno) ostaju čiste, on nije nikoga ubio – samo je zlog srbina odvezao i vezanog ostavio nasred glavne džade u tom musli selu da ga, kao, rođaci nedužnih žrtava raskomadaju naživo na svoj ustaljeni nedužni način.

naravoučenije filma, koje nam se nekoliko puta pomene, glasi: 'U prljavim vremenima prljave stvari se moraju počiniti.' dakle, FOLLOW THE AMERICAN WAY! istina, prljavosti su dopuštene samo amerima kada se bore protiv sila 'zla', pa je u tom duhu i ovaj individualistički čin 'pravde'.

mani hag, mani UN (koje su sve vreme filma još meta za zajebavanje!) – oko za oko, zub za zub je the american way!

the end.

PS: novinarčić na čijim je člancima zasnovan ovaj komad četnixplojtejšna napisao je i knjigu prema kojoj je danis tanović snimio svoj novi 'antiratni' film TRIAGE.

danis će svakako dobiti i svojih 15ak minuta slave na ovom blogu, to je sigurno...

Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević

Kada je u julu 2007. godine objavljeno da Srđan Dragojević konačno započinje sa dugo najavljivanim snimanjem filma po drami Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu, i to u tandemu sa samim autorom kao scenaristom, ova vest je dočekana sa oduševljenjеm kod svih domaćih ljubitelja filma. Utisak je pojačan najavom da se radi o grandioznoj ratnoj melodrami iz Prvog svetskog rata, najtragičnijeg i najslavnijeg perioda nacionalne istorije, o najskupljem i produkcijski najambicioznijem srpskom filmu koji će biti sniman pod pokroviteljstvom vlada Srbije i Republike Srpske kao projekat od nacionalnog značaja. Ukratko, da se radi o filmu koji će, kako su producenti i autori najavljivali, Srbija voleti i kojim će se ponositi.

Posle svega navedenog većina filmofila bila je uverena da krajnji rezultat može biti samo vrhunski. Optimizam su temeljili pre svega na imenima autorskog tandema i njihovom minulom radu u vidu kultnih filmskih ostvarenja koje su oni pojedinačno potpisali.

Srđanovi fanovi su u Aždahi prepoznali idealnu priliku za veliki povratak pravog Dragojevića, čoveka koji je režirao film kakav je Lepa Sela Lepo Gore, jer su smatrali pogrešnim mišljenje njegovih kritičara da je on ovim filmom dostigao kreativni vrhunac a da je smećem kakvo su bili Anđeli 2 dotakao samo dno sa kojeg će teško isplivati. Za ovo uverenje imali su pokriće i u izjavama samog Dragojevića koje je godinama davao medijima govoreći da mu je najveća želja da mu se omogući realizacija Georgija i da su nastavci Anđela snimani isključivo radi prikupljanja novca za ovaj film. Zato su njegovi poštovaoci govorili: - Samo obezbedite Srđanu uslove koje traži i najtalentovaniji srpski reditelj koji se pojavio u poslednjih dvadeset godina će vam pokazati da još uvek nije snimio svoj najbolji film.

Svi su takođe bili nestrpljivi da vide Milutina Miloševića i Natašu Janjić koji su najavljeni u glavnim ulogama kao buduće regionalne filmske zvezde jer je Dragojević do sada bio nepogrešiv kod izbora novih glumaca za svoje filmove.

Isto toliko poverenja ulivalo je i ime Dušana Kovačevića. Čovek koji važi za najvećeg savremenog srpskog dramskog pisca, svojim tekstovima je maestralno prikazao mentalitet srpskog naroda, sve njegove vrline i mane, razobličio njegove političke zablude i bolno tačno predvideo nesreće koje će ga snaći, a filmovi snimljeni po njegovim scenarijima bili su sa oduševljenjem primljeni kod publike i doživeli veliku popularnost i gledanost.

Sama tema filma, zasnovana na životnoj drami troje junaka usred velikog rata i najveće golgote srpskog naroda, upravo je materijal kao stvoren za ovu dvojicu autora, teren na kome se oni odlično snalaze i izvor inspiracije koji je od njih obećavao najbolje. Zato se s pravom od Aždahe očekivalo nešto veliko.

U manjem broju bili su skeptici-oni koji su sumnjali da Dragojević još uvek ima potencijala za vrhunska ostvarenja i koji su govorili da je i Kovačević dugo van forme. Svi oni koji su znali koji događaj predstavlja okosnicu Kovačevićeve drame, pa samim tim i filma, i kojima je poznata Dragojevićeva ideološko poltička agenda, a koje se godinama unazad kao po direktivi u svojim filmovima drže gotovo svi srpski reditelji, nisu imali iluzije da će Srbija dobiti još jedan veliki film o srpskom stradanju u Prvom svetskom ratu poput kultnog Marša na Drinu. Ni pompezne najave o najskupljem i produkcijski najimpresivnijem domaćem filmu ništa nisu značile onima koji su upoznati sa hohštaplerskim poslovanjem i amaterizmom u radu u domaćoj kinematografiji.

Na kraju se na žalost ispostavilo da su ovi drugi bili u pravu, ali da čak ni oni nisu mogli da naslute da će Aždaha tako žestoko podbaciti na čisto umetničkom planu niti da pretpostave da jedan film može na tako perfidan način da bude iskorišćen za najprljaviju političku propagandu.

Dakle, šta su Dragojević i najbliži mu saradnici želeli da postignu ovim filmom, na koji način su to pokušali da izvedu i zašto su u tome bili neuspešni.

Centralni motiv ovog ostvarenja i događaj koji direktno određuje sudbinu glavnih junaka, jeste žrtovanje invalida iz balkanskih ratova njihovom mobilizacijom u Cersku bitku po naređenju Vrhovne komande srpske vojske. Kako nam kaže Kovačević, vojnicima prvog poziva iz jednog mačvanskog sela koji vode Cersku bitku, javljeno je da njihove komšije, invalidi iz balkanskih ratova, koriste njihovo odsustvo da se udvaraju njihovim ženama. Vojnici zato napišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom zaprete da će masovno dezertirati ukoliko se invalidi iz njihovog sela nasilno ne mobilišu i dovedu na front.

Za ovaj događaj za koji nam na početku filma stoji objašnjenje da je reč o istinitoj priči, ne postoji nikakav relevantan dokaz u istoriografskoj dokumentaciji. Verodostojnost mu se zasniva jedino na rečima Dušana Kovačevića - Pričao mi deda.

Da ne govorimo o tome da je nemoguće da nešto ovako ostane nepoznato istoričarima, ili da se pak ovakav događaj sakrije od srpskih neprijatelja koji bi ga sa zadovoljstvom eksploatisali u propagandne svrhe.

Ono što je posebno žalosno i nisko, pogotovu jer je sam Dušan Kovačević rođen u selu blizu Šapca, jeste to što ovakvim potezom autora srpska Mačva u Prvom svetskom ratu postaje simbol izdaje i nemorala srpskih seljaka čime se potpuno sakriva i u drugi plan stavlja opšte poznata činjenica da je upravo Mačva simbol stravičnih zločina i pokolja Austrougarske vojske nad civilnim stvanovništvom koji su se u njoj odigravali u najvećoj meri baš posle Cerske bitke i za koje su strani ratni izveštači iz tog perioda pisali da su retko zabeleženi u istoriji evropskih ratova.

Ali kao što znamo, priča o srpskim žrtvama je tabu tema za naše filmske umetnike.

Dragojeviću je, međutim, ova neproverena priča o žrtvovanju invalida poslužila kao temelj na kome će sazidati piramidu sastavljenu od laži, falsifikovanja i izvrtanja istorijskih činjenica, zlonamerne revizije srpske borbe u Prvom svetskom ratu, od mržnje i podsmevanja srpskoj tradiciji i srpskom narodu u celini. A sve ovo sa ciljem da bi se Srbima na uglavnom vrlo direktan i u manjoj meri indirektan način, stavilo do znanja da su zli, glupi, ružni, fizički i moralno deformisani ratoborni divljaci koji su sami krivi za sve svoje nesreće zbog urođene autodestruktivnosti i ludosti, da su sve ratove sami izazvali i da su samim tim zaslužili sve tragedije koje su ih zadesile.

U filmu nije manje značajna ni epizoda sa Gavrilom Principom kojom se poručuje da je Srbija napala Austrougarsku, tako izazvala rat i sama skrivila sopstvenu propast.

Iz istorije se svojevremeno dobijao kec ako niste znali razliku između povoda i uzroka za početak Prvog svetskog rata i da je Principov hitac samo ubrzao njegov neminovan početak jer se Austrija već uveliko pripremala da napadne Srbiju zbog čega je početkom leta 1914. na njenoj granici stacionirala 250000 vojnika što je bilo zvanično predstavljeno kao vojna vežba.

Zvanična Srbija nije imala nikakve veze sa atentatom koji je bio ideja Mlade Bosne. Ni Crna ruka nije dala odobrenje za njegovo izvršenje, već su pojedini njeni članovi samoinicijativno naoružali atentatore i omogućili im prelazak u Bosnu, jer su pogrešno procenili da bi se ubistvom militariste Ferdinanda sprečio rat.

Apis je bio svestan kakvo stradanje očekuje Srbiju ako izmučena balkanskim ratovima i vojno nepripremljena uđe u sukob sa jednom takvom silom, pa je zato poslao svoje ljude za atentatorima da ih spreče, ali je bilo kasno.

Teorija po kojoj Srbi svesno srljaju u propast i sami biraju rat kako nam autori poručuju ovim filmom, pada u vodu i ako se prisetimo da je austrougarski ultimatum napisan tako da ga nijedna suverena država ne bi mogla prihvatiti (na koji nas ultimatum iz nedavne prošlosti to podseća?), a naročito zato što je Srbija, koliko god njegovi uslovi bili ponižavajući, odbila da prihvati samo jednu tačku i to tek onda kada je dobila garancije da će Rusija zbog nje ući u rat. Dakle, bar u ovom slučaju, priča o srpskoj autodestruktivnosti i mazohizmu je laž.

Umesto da Dragojeviću istorijski okvir u koji je postavljena radnja drame bude inspiracija da kroz životnu priču i tragičnu sudbinu glavnih junaka prikaže stradanje sopstvenog naroda u ratu i na taj način pošalje univerzalne humanističke poruke, kao što bi to uradio svaki reditelj koji poseduje kreativnu snagu i integritet, Srđan bira drugi put. A on je lakši, bezbolniji i za njega isplativiji u svakom smislu. Jer kakva je hrabrost snimiti ovakav film u vreme kada je pljuvanje po Srbima odavno postalo mejnstrim.

U masi tragača za zlom u Srbima koji su se na ulazna vrata Ministarstva kulture i Euroimaža nagurali poput srpske sirotinje na otvaranju nekog megamarketa, Dragojević podseća na čoveka koji je kasno obavešten da se dele televizori po promotivnoj ceni, pa stiže na kraj reda i na silu se probija napred gurajući sve pred sobom uz povike: - E pa ne može to tako, hoću i ja malo da pljunem po Srbima i srpskoj istoriji i tradiciji, hoću i ja malo da preispitam zlo u nama, pa ja sam najbolji i najprovokativniji savremeni srpski reditelj, ko će ako neću ja, od mene se to najviše očekuje. Nije tačno da sam to mogao da uradim i ranije ali nisam imao hrabrosti, nego mi nisu dali pare da mogu da snimim ovakav film. Ja sam to uvek intimno u sebi duboko želeo, samo se nisu stekli uslovi. Nepravedno su me optužili da su Lepa Sela prosrpski film kojim sam opravdavao srpsko učešće u ratu u Bosni, a da sam u Ranama kritikovao samo režim i to kroz karikature i bezazlene stripovske metafore a ne direktno, a da narod i srpsku istoriju nisam ni dotakao. Lažno sam oklevetan i to breme nosim i dalje. Samo mi dajte pare pa ćete videti šta ja tek mogu da isporučim i kako boli kad ja udarim. Videćete, opaliću po nečemu po čemu niko pre mene nije smeo, biće sve direktno u glavu, bez uvijanja jer stoka jedino tako može da shvati, a nešto ću da zamotam u simboliku tek da pokažem koliko sam pametan.

Pošto smo dakle, rekli šta su autori želeli da postignu ovim filmom i zašto, da vidimo sad na koji način su to pokušali da ostvare.

Dragojević svoje poruke saopštava na dva načina. Prve su toliko direktne da bodu i oči i uši.

Da li zato što nije bio u stanju da ih suptilnije plasira i provuče kroz sam rediteljski postupak, ili je pak želeo da se osigura da ga ne optuže da ponovo nije imao dovoljno hrabrosti za otvorenu kritiku i tako se preporuči Euroimažu za svoje buduće filmove, (sledeći njegov projekat za temu će imati beogradsku gej paradu), ili je jednostavno hteo da nam se obrati u svom dobro poznatom stilu kojim je odgovarao svima onima koji su kritikovali nastavke Anđela. Izgleda da je bilo od svega po malo.

Da pogledamo prvo kako su Srbi prikazani u ovom filmu. Kakvi su fizički, a kakvi po karakteru.

Svi oni koji su optuživali Emira Kusturicu da u svojim filmovima Srbe prikazuje kao Cigane, morali bi da mu se izvine posle odgledane Aždahe jer Dragojevićevi Srbi izgledaju kao Turci. Glavnog glumca Milutina Miloševića koji tumači Gavrila kao da su šminkeri potopili u imalin, a sličan prizor je i njegova supruga Jelena u tumačenju tamnopute Milene Predić koju je Dragojević odabrao da nam pokaže kako on vidi i doživljava tipičnu srpsku ženu iz naroda - seljanku i domaćicu. Jelenin lik uveden je u film samo iz ovog razloga, jer ga u pozorišnoj predstavi nema. A ostale tri seljanke koje se pojavljuju u filmu izgledaju kao da su pobegle iz cirkusa.

Njihova suprotnost je Katarina, lepa, zgodna, crvenokosa i aristokratski bela koja već samim svojim izgledom pokazuje da ne pripada Srbima i njihovom svetu.

I svi ostali glumci koji predstavljaju stanovnike srpskog sela u kojem se odvija najveći deo radnje očigledno su birani po kriterijumu - što ružniji, deblji, nezgrapniji, smešniji - to bolji za film. Srđanovi Srbi više podsećaju na karikature iz nekih humorističkih stripova nego na ljudske osobe; izgledaju kao da su pokupljeni sa otpada.

Ovakav izbor bi se mogao opravdati kada bi takav izgled bio neophodan zbog nekih gegova ili komičnih situacija, ali toga u ovom filmu nema, pa je jasno šta je u ovom slučaju bio jedini rediteljev motiv.

Živopisnu ekipu tipičnih Srba upotpunjuju i mutavac Žoja i jedan kepec.

Dragojeviću sve ovo nije bilo dovoljno pa je srpske seljake uz pomoć maskera pretvorio u kompletne nakaze što se posebno odnosi na invalide. Kladim se da je i sam masker Halid Redžebašić u jednom trenutku zastao i rekao: - Srđane, da nismo ipak preterali? - na šta mu je Dragojević sigurno odgovorio: - Ma samo ti pusti ruku, što gore - to bolje.

Iako bez brade i noževa u zubima, Dragojevićevi Srbi su groteskniji čak i od četnika iz Bulajićevih filmova. On Srbe u filmu prikazuje onako kakvim nas on vidi i onako kako nas preko medija percipira svetska javnost.

Dragojević je posebno surov prema invalidima. On nije imao nameru da njihova pojava kod gledalaca izazove sažaljenje, već gađenje. Pretvorio ih je u čudovišta. Setite se fotografija srpskih ranjenika i invalida iz tog perioda, da li su imalo ličili na kreature iz Srđanovog filma.

Ali naravno, da bi se zaokružila crna slika Srba po Srđanovom ukusu, nije bio dovoljan samo fizički izgled. Još gori utisak Srbi u filmu ostavljaju svojim ponašanjem i onim što govore. Osim što su nakazni i prljavi, oni su šverceri, psovači, pijanci, prosjaci i siledžije koji mlate svoje žene stolicama a invalide dave svinjskim crevima, ratoborni divljaci i zaostali primitivci koji prvo pucaju i biju pa tek onda razmišljaju, a njihove žene su brkate nakaze koje jedu cveće i kurvaju se sa invalidima dok su im muževi u ratu.

Uostalom, da se podsetimo nekih od replika koje ovo ilustruju, a u kojima se negativne srpske osobine posebno vezuju za seljake:

Katarinina tetka Katarini: - Sa seljacima ne treba imati posla osim na pijaci, a i tada što kraće.
Katarina slika seoske krave i kaže Gavrilu: - Svaki put kad im krava umre, veruju da sam je ja ukrala i stavila u sliku.
Katarina Đorđu: - Učini bar nešto da žene u ovoj selendri poštuju bar malo više od goveda.

Jelena Katarini kad ova obuče crninu zbog sahrane: -Sada i ti smrdiš kao svi mi.
Kada Baća polazi u rat, kaže ženi: -Tuci decu kao da sam ja tu.
Ima još:
Kada šverceri donesu veliko ogledalo u selo, deda Aleksa kaže: -Kakvi smo, bolje da se i ne ogledamo.

Invalid Ninko savetuje siroče Vaneta: -Koji će ti kurac škola!
Austrijski podnarednik Gavrilu: - Vi Srbi ste postali galantni, skoro kao Cigani
Ciga švercer na samrti Gavrilu: - Znao sam da ćemo na kraju zbog vas Srba najebati. (Za ovu scenu kojom je apostrofirao navodnu diskriminaciju Roma u Srbiji, Srđan je sigurno dobio bonus od Euroimaža i ovacije domaćih NVO)

Major koga glumi Miki Krstović Đorđu: - Kada bi se Obilićeva zvezda davala za šverc, ovi tvoji invalidi bi svi bili odlikovani.
Katarina tetki: - Ovdašnjim muškarcima je rat jedina svetinja. Znaju samo da prave decu i ginu.

Osim ovih direktnih i nedvosmislenih replika, tu su i rečenice koje više podsećaju na poslovice i mudre izreke kojima nam Dragojević i Kovačević prenose političke poruke kao da nam drže čas iz moralnopolitičke obuke u JNA, ali to čine banalnije nego što je to rađeno u partizanskim filmovima. Jer u Aždahi ove duboke misli i filozofske zaključke ne izgovaraju neki intelektualci ili diplomate, već prost svet - pijanci, seljaci, prosjaci, pa tako svako malo neko od njih ispali po neku drugosrbijansku parolu u stilu:
-Mi smo zaslužili da živimo u mraku. Ja ne znam koji narod više psuje Sunce od nas.
-Čemu može da se nada narod kome su obične psovke Bog, Sunce, lebac.
-Srbi već sto godina tumaraju po mraku.
-Svinje nikada ne mogu videti zvezde, celog života vide samo blato.

Tu je i monolog dezertera Baće dok ga vezuju na stub za streljanje o državi, vlastima, zemlji i žrtvovanju.

E sad, ova prva grupa poruka bila je pre svega verbalno saopštena i to za običnu raju i široki auditorijum. A „za posvećene intelektualce koji razmišljaju“, tu su sakrivene metafore uvijene u manje ili više otvorenu simboliku.

Pa da krenemo:
Samo selo iz filma simbolizuje naravno Srbiju koja predstavlja skup ludaka, ubica i kriminalaca, primitivaca i naravno invalida koji su simbol moralnih i intelektualnih bogalja.

Pola filma dešava se u mraku - jer je i srpsko društvo u mraku.

Jedini koji se raduje početku rata sa Austrougarskom je slepac koga glumi Aca poštar.

Kada Gavrilo i Đorđe na kraju odlaze u rat i ostavljaju Katarinu, pokazuju da Srbi uvek između porodice i ljubavi sa jedne strane, i rata i mržnje sa druge, biraju uvek ovo drugo. Vojnici koji pišu peticiju Vrhovnoj komandi kojom je primoraju da pošalje invalide na front, pokazuju da Srbi koji započinju ratove sa sobom u propast vode i one koji ne žele da ratuju.

Jedna od najzanimljivijih scena je ona u kojoj nemački avion nadleće seoski vašar a pilot iza čijih se naočara krije sam Dragojević, počinje da maše seljacima i pozdravlja ih. A seljaci umesto da otpozdrave, ovaj „prijateljski gest dobronamernog i demokratskog Zapada shvataju na tipično srpski način, kao pretnju“ - poručuje nam Srđan i u skladu sa tim na njega i odgovaraju - pucnjavom. Nemac na to uzvraća bombama.

Eto takvi su Srbi, sugeriše nam reditelj, Zapad ih ponudi hlebom, a oni se na njega bacaju kamenjem. I posle im je đavo kriv kad dobiju po nosu.

To što se baš Dragojević našao u ulozi pilota koji baca bombe na Srbe nije slučajno, ovako nam on pokazuje svoj prezir prema divljacima ispod sebe kojima ne pripada i kojih se gnuša.

A sad da se pozabavimo glavnim likovima u filmu, odnosno onim šta oni i njihovi postupci simbolizuju.

Gavrilo je slika i prilika žestokog momka iz današnjeg vremena - mladi kriminalac(švercer), ludo hrabar, autodestruktivan i nepromišljen, bez ambicija i plana za sutra, i u ratu i u ljubavi beskompromisan i surov (poteže revolver da ubije Principa samo zato što nije platio prevoz njegovom skelom), usijana glava koja ne priznaje autoritet(Đorđa), nemoralan (povaljuje Đorđevu ženu), nezreo i neodlučan (prvo ostavi Katarinu pa joj se posle vrati), živi brzo i umire brzo. Takav kakav je teško može da izazove simpatije kod bilo koga, sem naravno kod tinejdžerki.

Njegova suprotnost je Đorđe žandar. Častan i pošten domaćin, dostojanstven i tolerantan, on ne mrzi čak ni kad ga žena prevari sa Gavrilom, on oprašta oboma i spreman je pre sebe da ubije nego da njima naudi. Đorđe u rat ne ide zbog nacionalizma i ubijanja, već iz patriotizma i dužnosti.

Kritičari su Đorđev lik opisivali kao modernog Banović Strahinju. On je čovek netipičan čak i za savremenu Srbiju. Možda nam baš zato i ne deluje uverljivo. Đorđe je čovek koji ni o čemu ne odlučuje i ni za šta se ne pita a izigrava autoritet. Svi oko njega rade šta žele a on samo pomatra i sa tim se miri - Katarina ga vara sa Gavrilom, Gavrilo mu spava sa ženom i švercuje ispred nosa, a Đorđe sve to toleriše i oprašta. Njegove pretnje mladim ljubavnicima ne zvuče ozbiljno i ubedljivo - Gavrilo ih se ne plaši a Katarina se na njih ne obazire. On cvili kao kuče i moli Katarinu da mu se vrati. On je pre lik za žaljenje nego za divljenje. Đorđe je gnjecav, popustljiv, neodlučan i patetičan i više podseća na Koštunicu nego na Banović Strahinju (nije onda ni čudo što je i tadašnji premijer dao pare za ovaj film).

Međutim, iako je Đorđe potpuno različit od svojih komšija - primitivaca i siledžija ogrezlih u mržnji, koji ovde treba da predstavljaju tipične Srbe, on je čak i za Dragojevićev ukus previše svilen. Zato i nije glavni junak ovog filma. Dragojevićev heroj preko koga on iznosi svoje političke stavove je naravno Katarina.

Od sporednog lika zaljubljene porodične žene iz originalne drame, Dragojević je stvorio feministkinju i ekstremnu antiratnu aktivistkinju po uzoru na članicu neke nevladine organizacije iz 21. veka. (U sceni gde brani invalida koga glumi Bole iz Crnog Gruje od komšija koji ga tuku, ona čak pokazuje da u pravom duhu građanske inicijative brine i za osobe sa posebnim potrebama). Katarina je slikarka iz Beograda, emancipovana umetnica i intelektualka, simbol građanske i evropske Srbije. Ona se potpuno razlikuje od srpske žene kakvom je Dragojević vidi i doživljava. Zato je i izabrao crvenokosu beloputu hrvatsku glumicu Janjićku, a njen kontrast je mala, neugledna i tamnoputa Gavrilova žena Jelena.

Oni koji su pratili ovaj projekat znaju da je audicija za glavnu žensku ulogu trajala vrlo dugo dok Dragojević konačno nije pronašao idealnu suprotnost prosečnoj srpskoj ženi - Zagrepčanku Natašu Janjić. Na opšte iznenađenje, jer su se ljudi pitali zar je moguće da Srđan nije mogao da nađe srpsku glumicu za ulogu Beograđanke Katarine nego je morao da za nju dovodi devojku iz Zagreba. OK, nemamo mi bogzna kako dobre glumice, ali ni Janjićka nije Meril Strip samo zato što je bleda i crvenokosa pa da poverujemo da je odabrana isključivo zbog glumačkih kvaliteta. Ali posle odgledanog filma bilo je jasno zbog čega je izabrana baš ona.

Gavrilova Jelena sa druge strane, podseća na ćerku brkate babe iz Čuda Neviđenog koja puši, pije, spletkari i kune a Savinu Geršak odmerava komentarima: - E što nijesam muško. Jelena se u filmu pojavljuje kao neki usud, crna vrana koja nagoveštava nesreću, večito namrgođena. Ona je sušta suprotnost Katarini, ne samo po izgledu, već i po ponašanju. Dok je Katarina predstavljena kao žena koja se bori za porodicu i želi dete, Jelena ne haje ni za muža niti za njegovo dete koje nosi (iscrpljuje se najtežim poslovima po kući).

U želji da nam po svaku cenu istakne koliko se Katarina razlikuje od Srba u filmu, Dragojević ide u drugu krajnost. Tako Katarina, osim što deluje anahrono, u pojedinim scenama izgleda i komično. Tu pre svega mislim na scene u kojima se šeta po selu u donjem vešu. Srđan hoće da nam pokaže kako su Srbi koji se tome čude primitivni i zaostali. Izgleda da mu je teško da shvati da bi i danas ženu koja bi se tako prošetala bilo kojom svetskom metropolom, svi smatrali ludom a ne emancipovanom.

Najapsurdnije u vezi sa njenim likom je Dragojevićevo insistiranje da nam pokaže koliko se Katarina kao intelektualka sa početka 20. veka razlikuje od tadašnjeg srpskog društva, a upravo ona sama je sušta suprotnost srpskim intelektualkama tog vremena. Jer iako su bile protivnice rata i smatrale decu i porodicu najvećim svetinjama kao i Katarina u filmu, srpske intelektualke u Prvom svetskom ratu su se solidarisale sa svojim narodom, uložile sve svoje sposobnosti da bi mu pomogle i sa njim su delile istu tragičnu sudbinu. Mnoge od njih su za taj prljavi, pokvareni i lopovski narod kakvim nam ga Dragojević prikazuje, žrtvovale i svoj život kao što je to učinila Nadežda Petrović, koja je kao dobrovoljna bolničarka umrla od tifusa a koja je bila slikarka baš kao i Katarina u filmu.

Iako Dragojević kroz ceo film favorizuje Katarinu i sugeriše da je ona pravi junak sa kojim gledaoci treba da se poistovete, njen lik je teško voleti i razumeti. Katarina je ohola, nadmena i cinična, u filmu pokazuje prezir prema selu i seljacima i svom narodu uopšte (podsmeva se njihovim običajima i sujeverju, objašnjava seljacima da se cveće ne jede..), nepoštena je i neiskrena u ljubavi, voli Gavrila ali se udaje za Đorđa, a zatim ga vara sa Gavrilom sa kojim ostaje trudna.

Dragojevićevom pokušaju da sa Katarinom saosećamo i da je razumemo, još više odmaže poslednja scena u kojoj ona poput neke žene u crnom tuče leševe muža i ljubavnika, jer nam ovaj prizor izaziva jedino gađenje.

Da posvetimo pažnju i sporednim likovima koji su iako epizodni, podjednako u funkciji ideološko političke matrice autora Aždahe, uvijene u oblandu kvazi antiratnog filma.

Tu je pre svih, ludi i krvožedni kapetan Tasić u tumačenju Branislava Lečića.

Ovaj psihopata i okoreli militarista treba da simbolizuje srpske generale - srpsku vojsku uopšte, ali isto tako i nacionalne vođe koji zbog svoje ludosti i ambicija guraju narod u rat i propast. Istovremeno je i karikatura srpskog oficira jer njegov govor vojnicima pred borbu zvuči kao iz Slobinih dnevnika iz ratnog vremena.

Ono što je posebno jadno je to što je za ovu priliku ukraden a zatim iskarikiran čuveni govor legendarnog komandanta prve čete Četrdesetog pešadijskog puka, kapetana Luke Đuraškovića, vojnicima u Pomoreki u Sloveniji koji su 1940. godine tu očekivali napad fašističke Italije na Kraljevinu SHS.

Ali i pored svog ludila Tasić je, podseća nas Dragojević, čovek koji ceni tradicionalne srpske vrednosti. Iako je primoran da strelja svog vojnika Baću koji je dezertirao zbog glasina da mu kod kuće komšija invalid spopada ženu, Tasić deli iste zatucane stavove sa njim - kada mu na pitanje da li je bar ubio komšiju, Baća odgovori da nije stigao jer su ga uhapsili ispred sela, Tasić razočarano promrmlja: - Šteta.

A crnu sliku komandanata srpske vojske zaokružuje major u liku Mikija Krstovića sa sprženim licem poput negativaca iz Zagorovih stripova koji se raduje početku rata rečima: - Pred nama je slavno doba!

I Crkva naravno dobija svoju porciju blata od Srđana i to preko seoskog popa (Dragan Nikolić) ubačenog u film samo u tu svrhu. Seoski sveštenik se zajebava na sahrani, i puca na vašaru u nemački avion pri čemu hicem prelomi krst sopstvene crkve. Dragojevićev pop je iskarikiran i pojednostavljen do apsurda poput karikatura popova iz žute štampe a samim tim je miljama daleko od inteligentne i originalne pa samim tim i delotvorne kritike licemerja, lopovluka i nemorala pojedinih predstavnika SPC kao što je to na primer svojevremeno maestralno izveo Živko Nikolić kroz lik legendarnog Makarija Čudotvorca.

A Sveti Georgije u Srđanovom filmu se iz sveca zaštitnika vojnika, ranjenika i bolesnika pretvara u zlo božanstvo koje se Srbima prikazuje u vidu crnih oblaka i koje im uvek najavljuje i donosi nesreću, tako što razbija ogledalo na početku filma a na kraju presuđuje da zlo nije u Austrougarskoj imperiji već u Srbima kada austrijsku granatu usmerava na srpskog oficira Tasića i ubija ga, što jedan od njegovih vojnika pozdravlja rečima: - Hvala ti, Sveti Georgije.

Sigurno najbitniji epizodni lik, a za ideju koju autorski tandem pokušava da nam proda ovim filmom podjednako važan kao i glavni junaci u filmu, je lik Gavrila Principa. Iako se u Aždahi pojavljuje svega nekoliko minuta, na neki način je glavni simbol Dragojevićeve i Kovačevićeve istine i presude Srbima, srpskom mentalitetu i istoriji. Jer u filmu je Princip smotani pubertetlija, ćoravi kvazi intelektualac koji je zbog ličnog kompleksa počinio bezumni čin ubistva austrougarskog prestolonaslednika i uveo ceo narod u propast, što naravno vodi zaključku da Srbi uvek sami izazivaju svoju nesreću, da su za to krivi uvek najluđi među njima koji to po pravilu rade zbog dokazivanja lične veličine i potpuno nepromišljeno, pa kad zbog toga narod žestoko nastrada, to je i zaslužio jer stvara i slavi takvu vrstu ljudi.

Međutim, oni na koje bi se jedino mogla odnositi ova kvalifikacija, a to su najviši predstavnici vlasti i političari, u filmu ostaju pošteđeni kritike autora i neobjašnjivo apstraktni. Jer za Dragojevića i Kovačevića uzrok srpske tragične istorije ne nalazi se u delovanju srpskih neprijatelja i pogrešnim političkim odlukama naših državnih vođa, već u zlu srpskog naroda i ludilu njegovih nacionalnih junaka.

Zanimljivo je osvrnuti se na to kako je u tih nekoliko kratkih sekvenci portretisan Principov lik i u kojoj meri je Dragojević banalizovao i jednodimenzionalno prikazao jednu tako kompleksnu i snažnu ličnost.

Čim Princip kroči na splav, mutavac Žoja predoseća nesreću i dodeljuje Principu nadimak Baksuz. Gavrilov brat, koga glumi savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Božidara Đelića - Mile Tranzicija (nekad poznat i kao Zoran Cvijanović), Principa vuče za uvo kako i treba tretirati jednog bezobraznog derana poput njega - poručuje nam Dragojević.

Princip u filmu granicu prelazi sam kako bi Dragojević prikazao da je atentat delo ludog pojedinca.

Nema ni reči o tome da je on predstavljao organizovanu i široku akciju velikog broja srpskih đaka i studenata iz Bosne među kojima su bili i Hrvati i muslimani. Pravi Princip je pregazio granicu sa Čabrinovićem i Grabežom na Drini uz pomoć srpskih seljaka, a ne skelom preko Save.

Dragojevićev Princip je sitni prevarant koji izvrdava plaćanje prevoza Gavrilovoj braći.

Pravi Princip je danima pre atentata nastojao da izmiri sve svoje dugove pre polaska na put u Sarajevo jer je znao da se sa njega neće vratiti.

To što u filmu Princip nosi revolver sakriven u knjizi, osim što je izmišljotina, samo je način da se on prikaže kao lažni đak, navodni intelektualac kome je knjiga samo maska iza koje krije svoje pravo lice, a to je lice teroriste i fanatika.

Pravi Princip je sve do pristupanja ogranku Mlade Bosne-udruženju Smrt ili Život u Beogradu koje je trebalo da organizuje atentat, bio odličan i redovan učenik gimnazije. Među pripadnicima Mlade Bosne je bio poznat kao najbolji poznavalac književnosti. U Terezinskoj tamnici se žalio bečkom lekaru Papenhajmu, u vreme kada je već bio smrvljen tuberkulozom, da najviše pati zbog toga što ne može da čita i piše jer mu je to bilo zabranjeno: -Knjige za mene znače život.

Čudi me jedino da Dragojević kao diplomirani klinički psiholog nije pokušao da kroz svoj film za Principovo politički nekorektno i civilizacijski neprihvatljivo ponašanje ponudi objašnjenje u tome što je on od stranih pisaca najviše voleo da čita E.A.Poa i Oskara Vajlda, što je bio nizak i što nije imao devojku.

Princip u filmu nosi naočare - Dragojević nam na taj način poručuje da je on slepac jer samo slepac nije mogao da vidi šta će proizvesti atentat a u sve se uklapa i njegova replika da svinje ne vide zvezde jer stalno gledaju u blato.

U jednom od poslednjih razgovora sa Papenhajmom, Gavrilo Princip je rekao da se ne može osećati krivim za svetski sukob do koga je došlo posle atentata: -Svetski rat ne bi izostao, od toga sam nezavistan. Žrtava bi bilo svejedno. Ne kajem se, samo sam ubrzao kraj Austrije. Žao mi je vojvotkinje jer nju nisam hteo da ubijem... Nišanio sam Potjoreka ali zrno ne ide uvijek kuda čovjek želi..... Ja ne žalim sebe, ali sasvim sam utučen kad vidim moj narod kako strada.

Baš iz ovog razloga, da bi sprečio stradanje bosanskih seljaka koje su u toku istrage austrijske vlasti počele da vešaju i tuku u dvorištu zatvora kako bi izvršile pritisak na atentatore jer njihovim mučenjem ništa nisu mogli da saznaju, nagovorio je ostale drugove da sve priznaju. Kada su ih suočili, Princip im se obratio ovim rečima: - Priznajte sve, kako smo dobili bombe, kako smo putovali i u kakvom smo društvu bili da se ne bi naudilo pravednicima.

Međutim, iako su svi ovi likovi i poruke ovako postavljeni i napisani isključivo sa ciljem da bi se progurala planirana politička agenda, taj pokušaj je ostao neuspešan, ne samo zato što su one ovako nevešto isporučene, već i zato što ovaj film podbacuje i na elementarnom umetničkom planu i u pogledu tehničke egzekucije. Za to krivicu snosi sam autorski tandem, a ponajviše naravno Dragojević.

Aždaha nije ni ubedljiva melodrama, a još manje je istorijski spektakl.

Kao prvo, ljubavni trougao koji formiraju glavni junaci deluje potpuno neuverljivo. Srđan greši što nam ne prikazuje razvoj emocija između njih, bilo da se radi o ljubavi, mržnji ili ljubomori, već se sve već desilo ranije što najčešće saznajemo iz njihovih razgovora u kojima prepričavaju ranije događaje, umesto da dramu proživljavamo zajedno sa njima u trenutku kada im se dešava. Za jedan od najtragičnijih događaja, smrt Đorđevog sina, saznajemo tek pred kraj filma.
Dragojević je ovoga ipak svestan pa zbog toga toliko insistira na krupnim planovima u pokušaju da na silu stvori emocije između svojih junaka kojih nema: - Evo vidite izbliza, kako vole, kako pate, kako su ljubomorni, kako mrze!

Ali kao što to ne prepoznajemo u interakciji likova kroz njihove reči i postupke, tako to ne vidimo ni na njihovim licima. A krivicu za ovo Dragojević ne može da svaljuje samo na glavne glumce jer ih je on sam pogrešno odabrao i nije bio sposoban da iz njih dobije ono što mu je bilo potrebno za ovaj film.

Džaba onda što se Lazar Ristovski sasvim poistovetio sa likom koji tumači, kad njegov Đorđe ne ostvaruje uverljivu komunikaciju sa drugo dvoje glavnih protagonista pa tako ni sa samim gledaocima.

Milutin Milošević je samo maneken, dečko ima pojavu za slikanje i to je to.

Nataša Janjić jeste solidna i lepa glumica ali to nije dovoljno za ovu ulogu, jer ona ne uspeva da nam dočara da je njena Katarina fatalna žena oko koje su se zakrvili Gavrilo i Đorđe. Janjićka deluje hladno i racionalno a ne impulsivno i strastveno. Čak izostaju i scene seksa u kojima bi se ta strast i ljubav mogle naglasiti. Imamo onu kratku sekvencu u senu snimljenu u mraku iz ćoška prema kojoj čak i kvazi erotske scene između Gloga i Branke Katić iz Ubistva sa predumišljajem deluju strasnije i uverljivije.

Glavne junake Aždahe je teško razumeti, a još teže voleti ih. I kao što smo bili ravnodušni prema njihovim ljubavnim i drugim životnim problemima, tako smo ravnodušni i prema njihovoj smrti na kraju filma.

Za razliku od junaka u Lepim Selima koji su nam zahvaljujući ubedljivo kreiranom bekgraundu datom kroz flešbekove - uverljivi. To su likovi do kojih nam je stalo jer opasnost u kojoj se nalaze proživljavamo zajedno sa njima, doživljavamo intenzivno sve što im se dešava u tunelu i žalimo za njima kada umiru. Osim toga, u Aždahi čija se radnja sastoji od nepreglednog niza nesreća i tragičnih događaja, u mračnom okruženju punom bede i jada (Gavrilo ostaje bez ruke, Đorđu je umrlo dete, selo je puno bogalja i nakaza), kako uopšte na kraju može biti kulminacije ili bilo kakve emotivne reakcije poput sažaljenja ili šoka kod gledalaca prilikom pogibije glavnih junaka ili invalida. Pa baš scena pogibije invalida u jurišu izaziva sasvim suprotnu reakciju od one koju je Dragojević očekivao. Umesto da bude potresna i izazove kod nas žaljenje prema njihovom stradanju i mržnju prema onima koji su ih poslali u smrt, ona deluje patetično, predvidljivo i krajnje neuverljivo. Osim toga, iz života koji su invalidi vodili u selu zaključujemo da tu pravog života i nije bilo i da im smrt u stvari donosi spasenje što sigurno nije bila namera reditelja.

Ni ostali glumci, u epizodnim ulogama, nisu ništa ubedljiviji. Lečić svojim preglumljivanjem uspeva jedino da bude komičan. Bez ikakve zajebancije, ali klinac Predrag Vasić koji glumi Vaneta siroče je najbolji u filmu.

Sve gore navedene mane Aždahe su još vidljivije zbog loše postavljene strukture filma, nekonzistentne naracije i neujednačenog tempa.

Radnja je isprekidana, cela priča nam deluje razvučeno i konfuzno, pojedine sekvence kao da su ubačene na pogrešno mesto u filmu a neke deluju nedovršeno kao da je neki nosač kablova iz ekipe završio film umesto montažera Petra Markovića i reditelja.

Ovo je sigurno bilo poprilično iznenađenje od Dragojevića čiji su raniji filmovi bili odličan primer kako se vešto vodi priča i drži pažnja gledaocima sa istim intenzitetom od početka do kraja. Očigledno Srđan nije bio u stanju da bez primene takvog rediteljskog postupka sastavljenog iz kratkih fragmenata i kombinovanja prošlosti i sadašnjosti, uspešno vodi priču ovog obima i dužine.

Ovaj film nema ni obeležja ratnog spektakla jer ovde nećete videti čak ni samu Cersku bitku, nema totala niti masovki - sve što se vidi je malo puškaranja, nekoliko eksplozija i jedan smandrljani juriš u sloumoušnu.

O scenama artiljerijske borbe i topovskim kanonadama poput onih iz Marša na Drinu, nema ni govora.

Ali čak i da je planirano da milioni evra koje su producenti dobili budu iskorišćeni za snimanje takvih scena i da je Dragojević umeo da ih snimi, one bi u njegovom filmu sigurno izostale. Jer njegova verzija srpske borbe u Prvom svetskom ratu upravo je onakva kakvom je prikazao u svom filmu - srpski vojnici zapravo i nisu vodili prave bitke protiv Austrougarske vojske niti uz ogromne žrtve porazili najmoćniju vojnu silu tog vremena, oni su se na frontu ubijali međusobno dok su im njihove komšije, ratni invalidi iz prethodnog rata, spopadali žene, bavili se švercom i mačevali se štakama na seoskim vašarima.

U filmu nema ni humora koji je bio zaštitni znak svih Dragojevićevih filmova. U stvari, da budemo pošteni ipak ima ali nenamernog, a za to su zaslužni savetnik potpredsednika Vlade za evropske dezintegracije i neodrživi razvoj, Zoran Cvijanović i Boris Milivojević u ulogama Mileta Tranzicije i Boleta iz Crnog Gruje.

Ne znam koliko je Mile svojim savetima bio u stanju da pomogne ministru Đeliću i u kojoj meri je doprineo dobijanju „belog šengena“, ali je nesumnjivo da se Miletova intenzivna saradnja sa Božom blagotvorno odrazila na obogaćivanje njegovog komičarskog talenta.

Čak i one retke stvari koje su u ovom filmu urađene pozitivno sa tehničkog aspekta, ne dolaze do izražaja usled loših rediteljskih rešenja. Jer šta vredi sjajna fotografija Dušana Joksimovića kada se pola filma događa u mraku, a jedino osvetljenje je izgleda bio onaj fenjer koji nosi mali Vane.

I koja je korist od izvanredne scenografije Miljena Kreke Kljakovića ako se selo koje je izgradio nijednom ne vidi u totalu, a ni bojište nije dovoljno iskorišćeno.

Ton u Aždahi je loše odrađen kao što smo već navikli u domaćem filmu, ali i pored toga nećete propustiti mnogo da čujete pošto se junaci filma sve vreme deru - psuju, prete, kunu, jer takvi su eto Srbi.

U Aždahi ima materijala i za one gledaoce koji po filmovima love filmske greške iliti goofs. Počev od pogrešnih oznaka na uniformama, kaubojskih opasača na srpskim oficirima, revolverima i puškama koje u srpskoj vojsci nikada nisu korišćeni ili su u upotrebi bili godinama posle rata, (Đorđev revolver napravljen tek 70ih godina), tada nepostojećih modela automobila i nemačkog aviona, pa sve do juriša vojnika sa bajonetima sa kojih nisu skinute kanije.

Ali najveći propust i istorijska netačnost koja se teško može pravdati umetničkom slobodom, jeste prikaz Cerske bitke kao frontovske borbe u rovovima.

Ovde se ne radi o malom i nebitnom okršaju u nekom budžaku pa da je nepoznato kako se ona odvijala i da je potpuno nebitno na koji način će biti prikazana, već o jednoj od najčuvenijih i najvećih bitaka koje je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu i prvoj pobedi saveznika uopšte koja se zbog briljantne strategije srpskih generala i hrabrosti i disciplini vojnika, izučavala na najpoznatijim svetskim vojnim akademijama.

Cerska bitka je bila manevarskog karaktera što podrazumeva da su jedinice stalno bile u pokretu tako da su položaji bili privremeni a ne stalni i utvrđeni, pa samim tim nije bila moguća klasična fortifikacija sa izgrađenim sistemom rovova kao recimo na Zapadnom frontu kao što je u filmu predstavljeno, već samo pomoćnih, improvizovanih zaklona koji su mogli da se naprave na brzinu.

Zamislite američki film o Alamu gde Teksašani dočekuju Meksikance na otvorenom, umesto u svom legendarnom utvrđenju.

Naravno da bi bilo nepravedno svu odgovornost za ovaj promašaj svaliti samo na reditelja jer tu je i drugi član autorskog tandema. Stručnjak za srpski mentalitet i Srbe uopšte - Dušan Kovačević. On je svojim ranijim scenarijima vešto uspevao da spoji kritiku srpskog društva sa prikazom njegovih pozitivnih strana. On je na naše negativne osobine ukazivao dobronamerno, sa stilom i duhovito. Zato su njegovi tekstovi bili tako dobro prihvaćeni u narodu a filmovi po tim scenarijima postali kultni. Smejali smo se njegovim likovima i samim tim našim manama, predrasudama i glupostima jer smo sebe prepoznavali u njima, a Kovačevićeva kritika nije sadržala zlu nameru niti imala cilj da nas uvredi. Sasvim suprotno od onoga što nam je predstavio ovim filmom. A to su mržnja, osuda i jeftino politikantsko propovedanje u stilu najgorih domaćih stranačkih portparola.

Ono što je ranije bilo sakriveno iza originalnih metafora i inteligentno konstruisane simbolike (setimo se Maratonaca, Pantelije - Tita i njegovih naslednika - političkih lidera koji po njegovoj smrti započinju rat do istrebljenja da bi zauzeli njegovo mesto), u Aždahi je isporučeno surovo i primitivno poput pljuvačke pravo u lice.

Oni koji bi pokušali da opravdaju Kovačevića reći će: - Pa ne može Kovačević da bude odgovoran zbog toga što je Dragojeić likovima iz drame dao drugačiju dimenziju od originalne, što su neki likovi čak i dodati kao i zbog toga što je reditelj menjao, pogrešno i zlonamerno interpretirao originalni tekst. Ali u tom slučaju Kovačević je mogao da se ogradi od filma, a on ne samo da to nije uradio već ga je žestoko branio od brojnih kritičara. Ali sa velikom kintom koja je bila u igri potpuno je razumljivo ovakvo njegovo izdanje. Osim toga, bilo je iluzorno očekivati od njega da prihvati kritike da je Aždaha dokaz da je najbolji savremeni domaći dramski pisac iscrpeo svoj kreativni kapacitet a naročito ono što je za sve bilo najveće iznenađenje - da je postao politički korektan.

Za razliku od ranijih filmova koje su potpisali Kovačević i Dragojević, Aždaha ne samo da neće postati kultni srpski film, već neće ni ostati zapamćena, niti će biti rado ponovo gledana. Ovaj film je krajnje naporno i mučno gledalačko iskustvo i može se ponovo gledati jedino radi eventualnog iščitavanja nekih političkih poruka koje prvi put možda niste zapazili.



Da ne zaboravimo ni priče o aferama i finansijskim malverzacijama koje su pratile Aždahu čime papazjanija koju ovaj film predstavlja postaje kompletna.

Pre nego što je snimanje i počelo, čaršija se već zabavljala izveštajima insajdera da je Sergej Trifunović, koji je trebalo da tumači Gavrila, ispao iz kombinacije za tu ulogu jer je Laza Ristovski uplašen da će mu ovaj svojim nastupom ,,ukrasti film“, uslovio svoje učešće u projektu (kao glumca i koproducenta), njegovim odlaskom.

ORDINARY PEOPLE je ružan, glup i zao film.

ružan je zato što do apsurda dovodi 'poetiku' nedešavanja, dugih kadrova, hiper-mini-minimalizma i bleferskih ćutanja koja bi trebalo da budu pregnantna značenjem - samo što se reditelj nije potrudio da ih okruži ičim što bi suvislo značenje sugerisalo.

glup je zato što promoviše jednu imbecilnu tezu koja nema veze sa stvarnim životom, a to je da su ljudi stoka kojoj je dovoljno malo komandovanja, žege i žeđi pa da neosetno postanu monstrumi.

zao je zato što se oportunistički, izdajnički šlihta vladajućem zapadnom diskursu – ili barem onom koji dodeljuje stipendije, sponzorstva, nagrade – a to je, da su ti monstrumi – isključivo srbi.

nemoj da ste kokoš pa da padnete na tu foru kako, navodno, 'reditelj' vladimir perišić ovde priča opštu, univerzalnu priču o nekim apstraktnim ljudima ni na nebu ni na zemlji, 'lost in time and lost in space… and meaning' što bi reko dr frank'n'further. ovo je film o regularnim vojnicima vojske jugoslavije / srbije i CG ili kako se već tada zvala, koji vrše masovno streljanje nad sirotim i nedužnim svetom – a zna se ko je, u očima zapadnih gledalaca koji su već svarili NAFAKU, GRBAVICU, GO WEST, NIČIJU ZEMLJU i ostale chetnixploitation naslovčiće – sirot i nedužan.

ako imate pileći mozak, onda ćete potpisati ovakve redove: "mladom perišiću je pošlo za rukom da minimalističkom dramaturgijom i estetikom, bez uranjanja u psihološku dubinu likova, stilski, gotovo dokumentaristički, izgradi zavidno snažnu, a univerzalnu, priču o ratu i ljudima i o prirodi koja je indiferentna na ljudska (zlo)dela." i još: "iako se priča iz perišićevog filma može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica, jasno je da je inspiracija potekla iz jugoslovenskih ratnih iskustava. Film OBIČNI LJUDI je u tom smislu častan, rediteljski osvešćen."

autorka navedenih redova je duda lakić, kritičarka našeg najuglednijeg dnevnog lista POLITIKA. ona nam ne kaže kako je to 'mladi perišić' (vratiću se na ovo) uspeo da -bez uranjanja u psihološku dubinu likova- izgradi 'snažnu, a univerzalnu', priču o nekim ljudima. ne objašnjava nam šta je to 'univerzalno' u ovoj pričici (if any). ne elaborira po čemu se to ova tvorevina, navodno, može odnositi na bilo koji rat i na bilo koje profesionalne vojnike iz regularnih jedinica.

ako se zaista 'može' odnositi na bilo koju vojsku, zašto onda ovi vojnici ovde imaju nedvosmislene, nimalo izmenjene niti stilizovane, već copy-paste preuzete uniforme vojske jugo-srbije– celokupna oprema, od gaća i majica preko čizama do opasača, pantalona i košulja je oprema vojske jugo-srbije. spavaona u kojoj se glavni junak 'džoni' budi, kasarna iz koje polazi, pa i u poklič za buđenje 'USTAJ, VOJSKO!' kojim počinje film – sve su to detalji koji se, povremeno, jave u košmarima svakog onog ko je ikada služio regularno (a ne u civilstvu) vojsku jugo-srbije! naravno, i puške iz kojih ubijaju nedužne (?) zarobljenike takođe su nepogrešivi kalšnjikovi vojske jugo-srbije.

prema tome, to o 'opštoj, univerzalnoj priči' je žvaka za retarde.

svakome ko ima više od 3 vijuge u glavi – dakle, dovoljno da ne kenja po avliji – jasno je da je ovo priča o srpskim zločinima nad nesrbima.

NASTAVAK OVOG OPŠIRNOG I BOGATO ILUSTROVANOG TEXTA – OVDE:

DEFENDOR je jedan nesnosno dosadan i nepotreban produkt kojim neću previše da se bavim kao filmom, vrednim analiziranja per se: jer, šta reći o njegovim jadnim pokušajima da nesigurno vrluda između podsmeha i divljenja jednom half-wit nesrećniku koga život nije mazio, koji oseća potrebu da se oblači u smešni 'superherojski' kostim a la superhik-sa-šlemom kako bi se borio protiv sitnih lopova, a sve to u potrazi za 'kapetanom industrijom' koji mu je ubio majku?

u teoriji, pokušaj da se preispituju superheroji mogao je da bude barem marginalno zabavan da se išlo na parodiju ili dobroćudnu komendiju – iako se radi o opštim mestima, izlizanim i davno već elaboriranim u stripovima i filmovima u rasponu od ZEBRAMANA preko INVINCIBLESA do WATCHMENA. da je barem išao tom utabanom stazom ('ajde da se smejemo ljudima koji oblače gaće preko hulahopki! a ha haaa! i šminkaju se! i koriste eye-linere i one-linere u borbi protiv zločina! a ha haaaa!' itd.), bio bi marginalno zabavan zbog harizme vudija harelsona u glavnoj (i naslovnoj) ulozi. vidim, čak, da se ovo čudo reklamira kao KOMEDIJA! plot na IMDB-u za ovo kaže: "A comedy centered around three characters: an everyday guy who comes to believe he's a superhero, his psychiatrist, and the teenager he befriends."

ko na ovo dođe očekujući komediju, biće žešće razočmaran.

umesto toga, dobijamo užasno neujednačenu – čas smešnu, čas patetičnu, čas stilizovanu, čas 'realističnu' – dramurdu o tom poluretardu i njegovom sjebanom životu. čak i ona bi MOŽDA bila zanimljiva da se u toj drami išlo dosledno do kraja, i da film – too little, too late – ne pokuša da nam od karikature, uvedene na početku, na kraju napravi tragičnog heroja. nije jadan samo 'defendor' kao lik, nego je jadan i savršeno nezanimljiv i banalan 'zaplet' u kome se našao, i zlikovac s kojim ima da se obračuna.

U TEORIJI, barem taj zlikovac je mogao da bude zabavan, pošto je u pitanju nekakav srbin, RADOVAN KRISTIĆ. avaj, čak i ako zbog tog detalja rešite da pogledate OVO, smorićete se. bolje reprizirajte PUSHERA 3, za autentičan, žestok, duhovit, i dramski nabijen portret srpskog mafijaša. jer, baš kao i sve ostalo u ovom filmu (uz blagi izuzetak umereno zabavnog harelsona – ipak, beskrajno boljeg u ZOMBILENDU!), i ovaj 'kristić' je – half-assed!

kasting je loš: Alan C. Peterson je, naprosto, jedno neharizmatično mrtvo puvalo: debela mešina koja, iz aviona, može da liči na milovog duplo debljeg brata (milo, iz PUSHERA 3; ne mislim na onog crnogorskog mafijaša), ali nema ni trunku duha ili ikakve vrste zabavnosti: nema dobre dijaloge, nema dobre akcije, set-pisove, nema baš ništa jebeno zanimljivo i gledanja vredno da kaže ili uradi u celom filmu. da doda uvredu na uvredu, ovaj 'radovan' se u filmu zapravo bavi vrstom kriminala koju su, maltene, trejdamarkovali šiptari a ne srbi (belo roblje i droga), mada je apsurdno da bilo šiptari bilo srbi te radnje obavljaju usred amerike sa ovoliko moći kao u ovom naivnom i glupom filmu.

jedina, uslovno, zanimljiva stvar u celom ovom jedva-gledljivom i s-harda-smesta-obrisanom-delcu, jeste način na koji je uspeo da upadne u SF žanr, iako je sve do kraja uporno čučao u realizmu. ovo, naravno, ako ozbiljno shvatate teorije o žanru dr zorana živkovića.

naime, ako je verovatni dr zoći, svekolika umetnost se deli na fantastičnu i realističnu.onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada...(klikni za više detalja).

DEFENDOR, tokom vascelog svog trajanja, nema nikakve novum elemente: naš sirotan nema superherojske moći, niti leti nit je otporan na metke, a ni njegovi protivnici nisu nikakvi ludi naučnici, roboti i čuda, nego bedni i savršeno neinteresantni moskriji. nikakvi laseri, kriptoniti, esp mutacije – NIŠTA. svet kakav poznajemo. dosadno realan (ako zanemarimo scenarističke, dramaturške slobode i gluposti, koje ipak ne spadaju u domen fantastičnog).

a onda, dame i gospodo, DEFENDOR u bukvalno poslednjem minutu, otkrije da se NE dešava u svetu kakav poznajemo, nego u PARALELNOM UNIVERZUMU, U ALTERNATIVNOJ STVARNOSTI, što ga – prema dr zoći – automatski smešta u žanr SF-a. kako to može, pitate se?

lako.

ali samo ako ste dovoljno zaludni da friz-frejmujete članak iz novina koji se načas vidi na kraju, i pažljivo ga pročitate. jer, samo najpažljivijim gledaocima otkriće se da je žanr ovog filma zapravo SF. naime, kada pogledamo sadržaj tog članka, iz njega otkrijemo da osoba koja se celo vreme izdavala kao 'radovan kristic' uopšte nije tek tamo neka debela somina i sitni srpski moskri koji usred amerike trguje belim robljem ko zna odakle (valjda preko celog atlantskog okeana prebacuje otete bosanke i šiptarke – pošto je amerima malo mexikanki i azijatkinja koje im drugi, uhodani dobavljači belim robljem švercuju)! ne! to je sve samo cover up. jer, 'radovan kristic' je zapravo pseudonim SLOBODANA MILOŠEVIĆA!

ako ja lažem, ne laže capture tog kadra.

ko ne vidi dobro, evo šta na njemu piše:

HAGUE EXTRADITES SERBIAN MOB BOSS

Behind Bars and Facing Charges for a Wide Variety of Crimes

Kristic is behind bars in The Hague today, facing charges for crimes against humanity. Kristic was handed over by Serb authorities yesterday. He will become the first former head of state to face the UN War Crimes Tribunal.

The United States has exerted tremendous pressure on Yugoslavia, repeatedly warning that it was prepared to boycott an international donors conference in Brussels today if Kristic was not handed over. Yugoslavia's economy is in shambles after a decade of war and the NATO bombing and the sanctions imposed to punish Kristic's policies. A Yugoslav authority announced today the US had pledged $180 million.

The transfer was executed swiftly by the Serbian government, without informing Kristic's successor as Yugoslav president Vojislav Kostunica, and despite a constitutional court ruling that barred the extradition. Kostunica condemned the move, calling it "illegal and unconstitutional". Some members of government are threatening to quit their posts, raising the possibility that the democratic coalition could break apart and cause the new federal government to fall forcing early elections.

ovaj članak sadrži nekoliko nesumnjivo FANTASTIČNIH elemenata.

kao prvo, u ovom paralelnom univerzumu, HAG je taj koji obavlja izručenje, a ne zemlja koja izručuje! naslov je jasan: Hag izručio srpskog šefa mafije! kome ga je izručio, i otkud ovaj uopšte u hagu, nije jasno. FANTASTIKA!

zatim, u članku se kaže da su kristica izručile 'srpske vlasti', međutim, kasnije u textu pominje se i nekakva "Yugoslavia", zemlja koja u našoj verziji stvarnosti odavno ne postoji – ali u ovoj, paralelnoj, i danas je aktivna! FANTASTIKA!

najfantastičniji momenat je, međutim, otkud 'krstić', tj. milošević, uopšte u yugo-srbiji, kad se ceo celcati film dešava u americi (or so we're lead to believe?!), i kad ga na kraju filma uapse AMERIČKI POLICAJCI?! FATAMORGANA!

implikacija je, izgleda, da su ameri, poštujući međunarodne propise, uapsile miloševića na svojoj teritoriji, za brdo zlodela počinjenih na američkom tlu, a onda ga (zašto???) izručile yugo-srbiji, koja ga je, pak (zašto???), poslala u hag. ali kakve veze uopšte hag ima sa vrstom sitnog pilićarenja kojim vidimo da se ovaj debeljko bavi?

takođe, KOME ga je izručio hag? nazad amerima?

moraćemo da sačekamo DEFENDORA 2 za razrešenje ove misterije. oh, pardon, tog filma možda i neće biti, jer defendor gine na kraju ovoga. plus, puko je na blagajnama, i teško da će neko snimati nastavak ovakvog limp dicka od filma. mada, ko zna: stranger things have happened. možda i dočekamo nešto kao DEFENDOR 2: BEYOND HAGUE-DOME!?

u svakom slučaju, DEFENDOR je savršeni lakmus papir za dr zoćinu teoriju žanra. prema njoj, možete vi da gledate 100 minuta nečega što IZGLEDA kao komedija, ili drama, ili šta god, ali ako u 101 minutu iskoči otkrovenje jedne PARALELNE STVARNOSTI i ALTERNATIVNE ISTORIJE u kojoj slobodan milošević pod lažnim identitetom odlazi u ameriku kako bi postao trgovac belim robljem – onda je to, van svake sumnje, SF!

e, moj zoćo. e, moj defendore.

by Julia Gorin

Ljubaznošću gospođe Džulije Gorin prenosimo njen članak na temu antisrpskih filmova (sa posebnim osvrtom na nemački film „Der Sturm“ aka „Storm“ 2009), koji je objavila na svom blogu Republican Riot.

juliagorin.com

Ко је Džulija i zašto baš njen tekst na CHETNIXPLOITATION blogu?

Džulija Gorin je američka kolumnistkinja, politička komentatorka, satiričarka i jedna od najpoznatijih stand-up komičarki u SAD. Saradnik je brojnih štampanih i elektronskih medija kao što su The Wall Street Journal, The Christian Science Monitor, Jewish World Review, The Huffington Post i autor humorističkih članaka koji su objavljivani u „Njujork Тajmsu", „Njujork Postu", „Vašington Postu", „Penthausu", a njeni aforizmi našli su se u zbirci „1.500 najboljih viceva svih vremena" (Complete Idiot’s Guide to Jokes), u izdanju čuvene izdavačke kuće „The Penguin Group". Objavila je i nekoliko satiričnih knjiga u kojima su oštrici njene kritike posebno izloženi američki liberali, a najpoznatija je posvećena budalaštinama bračnog para Klinton - Clintonisms: The Amusing, Confusing, and Even Suspect Musing, of Billary. Od 2008. godine je članica američke neprofitne volonterske grupe Američki savet za Kosovo, koja se na američkoj javnoj sceni bori protiv nezavisnosti Kosova.

savekosovo.org

Zbog svojih upečatljivih političkih tekstova, Džulija je čеsto bila učesnik debata u radio-emisijama i televizijskim emisijima širom SAD (nastupi na ABC, CBS, NBC, Fox TV..), a ima i svoj humoristički šou „Republican riot" koji uživo izvodi u Njujorku, Las Vegasu i Los Anđelesu.

Na ovim prostorima je, međutim, mnogo poznatija po svojoj hrabroj i istrajnoj borbi koju vodi u američkim medijima protiv njihove jednostrane i lažne slike o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i antisrpske propagande, a preko svojih tekstova i javnih nastupa po uspešnom suprotstavljanju tamošnjim moćnim lobijima i snažnoj mašineriji informativnih centara za ispiranje mozga koji za sva zla na svetu krive Srbe.

S obzirom na to da je glas Džulije Gorin, glas ugledne javne ličnosti američkog političkog i kulturnog života, a koja je pripadnik jevrejskog naroda, razumljivo je što ima jak odjek na američkoj javnoj sceni, a posebno u izraelskim medijima i što istina koju ona na taj način iznosi, mnogima smeta. Zato nije ni čudo što je u SAD izložena ne samo opstrukciji u profesiji kojom se bavi, već i zabranama i cenzuri u medijima kada želi da piše ili govori o ovim temama, a vrlo često čak i direktnim pretnjama po život od strane onih koji se u Uvodnom slovu našeg bloga mogu pronaći pod odrednicom „žrtve“.

Zbog svog teksta „The ‘Successful War’ we Lost in Kosovo“, objavljenog u American Legion Magazinu, najpoznatijem časopisu američkih ratnih veterana, u kojem je ubedljivo i argumentovano raskrinkala navodnu humanitarnu misiju SAD na Kosmetu i prikazala njen pravi karakter – okupacioni i zločinački, imala je problem i sa oficirima zaduženim za odnose sa javnošću Američke vojske u Bondstilu. U tom slučaju ipak je najgore prošao jedan vojnik iz Bondstila koji je potvrdio sve što je Gorinova iznela u tom tekstu i uputio joj pismo podrške, zbog čega ga je komanda proglasila ludim i poslala na prisilno lečenje.

Read Article

Njen članak „When will the world confront the undead of Croatia", objavljen 2007. godine u listu The Baltimore Sun, u kojem državu Hrvatsku i njene zvanične predstavnike prikazuje kao dosledne nastavljače politike NDH prema srpskom stanovništvu, izazvao je osim brojnih pretnji i uvreda ustaške emigracije, i javni protest atašea hrvatske ambasade u SAD.

baltimoresun.com

Ništa manje pažnje nije izazvao ni tekst u kojem predlaže da se Hostel 3 snimi na koncertu Tompsona.

juliagorin.com

„Žrtve“ iz Uvodnog slova CHEX-a Džuliji su posvetile čak i poseban blog gde su joj fotomontažom obukli četničku majicu, tako da verovatno nije nemoguće da neka od njihovih kinematografija uskoro ispovrati i film o njoj koji ćemo, ako se pojavi, naravno sa posebnom pažnjom predstaviti na našem blogu.

Pošto je, dakle, i sama često u poziciji u kojoj se nalaze dežurni negativci iz filmova chetnixploitation žanra, a odlično je upoznata sa političkim aspektima ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i sa pravom ulogom SAD na Balkanu, gospođa Gorin je apsolutno kvalifikovana da piše na temu kojom se bavi naš blog. Džulija je najavila još tekstova na temu CHEX žanra na svom blogu u budućnosti, pa se nadamo da ovo neće biti jedini njen članak koji ćete ovde moći da pročitate.

Posebno se zahvaljujem gospođici Džejn Dou koja je omogućila kontakt sa Džulijom i koristim priliku da preporučim njen blog Džejn’s Two Cents kao jedan od retkih domaćih blogova ženskih autora vrednih pažnje.

dzejndou.com


NAJNOVIJI ANTISRPSKI FILM – ZAR JE IZNENAĐENJE ŠTO JE REDITELJ NEMAC?

Autor Džulija Gorin

Upravo se pojavio film pod nazivom "Der Sturm“ (Oluja) o haškom tužiocu i naravno nevinoj bosanskoj muslimanki, žrtvi – čega drugog nego srpskih zločina tokom rata u Bosni. Evo naručene i otaljane kritike iz Njuјork Tamjsa, autora Stivena Holdena:

Zločin,kazna i bolna sećanja iz Bosne:

Sigurno nemam razloga da se brinem zbog njihovih „žrtava“ - svih tih bosanskih muslimana koji se šetaju svuda naokolo. Imam li razloga za brigu?

Možda će jednog dana da se pojavi film koji pokazuje šta se dešava sa svedocima haškog tužilaštva na suđenjima balkanskim muslimanima. Kamen kroz prozor automobila? Guranje uza zid? Kamo sreće da je samo to!

... Pošto je Mira suočena sa mogućnošću da joj se ne dozvoli da svedoči o svom teškom iskušenju, njoj izleće pitanje o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju,pitanje koje leži u srži filma: - Kakav je ovo sud? Čemu dođavola služi?

Frustrirajući odgovor koji Hana mora da prihvati glasi: Delimična pravda je bolja nego nikakva.

Služi da promoviše islamsku prevlast zasnovanu na afirmaciji muslimanskog shvatanja „hrišćanske podlosti i ugnjetavanja“. A frustrirajući odgovor koji moramo da prihvatimo je: Ponekad pravosudni sistem podbacuje u nastojanju da muslimanskom svetu donese kompletnu pobedu. I to im je vrlo teško da progutaju.

Hajde samo da razmislimo o tome koliko su Srbi bitni za šou biznis. Samo se zapitajte: Šta bi šou biznis bez Srba?

Kao dodatak Law and order bajkama o srpskim silovanjima i anti-srpskom filmskom opusu, kao što su nacistička propaganda Ričarda Gira iz 2007. godine „Hunting partу“ i falsifikat od filma „Behind enemy lines" (lažan kao i takozvana prava priča prikazana u našim medijima na kojoj je zasnovan), ispod su još neke slične televizijske i filmske teme iz nedavne prošlosti koje sam želela da spomenem.

Još bajki iz 2007-e o srpskim silovanjima poslao je čitalac iz Bostona Ed:

Britanska serija „Prime Suspect“ od po dve dvočasovne epizode i poslednja,šesta sezona - The Last Witness (Poslednji svedok) u kojoj se Helen Mirren pojavljuje u ulozi višeg inspektora Tenison. Ona goni hrvatskog Srbina koji je ubio i silovao 14-godišnju bosansku muslimanku u Londonu.

On je odbegli "ratni zločinac" koji je pobegao u Veliku Britaniju nakon ratnih sukoba pod lažnim identitetom "dobrog" Srbina (da bi izbegao optužbu za ratne zločine), a koga inspektorka nije mogla da uhapsi jer je bio zaštićen od strane MI6 pošto im je pomagao u otkrivanju svojih bivših saboraca koji su se takođe krili.Tako je postao izdajnik svojih sunarodnika koji su ubijali, silovali i mučili žene i decu bosanskih muslimana.

Gledano iz današnje perspektive, Remake teško da ima neki značaj osim istorijskog. U vrijeme kada se pojavio (2003. godina) to je zaista bio ultimativni chetnixploitation. Bosanski dobitnik Oskara, No Man's Land (aka Ničija zemlja), snimljen je dvije godine ranije i predstavljao je pokušaj da se iz neke kvazineutralne perspektive kaže koja pametna o ratu u Bosni, njegovim uzrocima, posljedicama, životu u budućnosti i sl. Istina, Tanović je mizerno flopnuo u svojim umjetničkim ambicijama, jer njegov film u suštini na sva pitanja daje odgovore identične onima koje javnost u Sarajevu i Federaciji BiH in general «zna» od samog početka, tako da ne samo da nije ništa neutralniji od prethodnih djela iz sarajevske kuhinje, već uspijeva da bude ideološki znatno nepošteniji od njih. Ipak, i takav kakav jeste, dovoljan je da zavara neke naivne budale da pomisle kako je to zapravo kritika stranaca koji su imali moć da spriječe krvoproliće a nisu to učinili. Ničijom zemljom ćemo se naravno pozabaviti u posebnom rivjuu.

Četniki skript doktor

"Ti ćeš MENI da se kriješ po mrtvačkim kovčezima? Marš na prvu liniju, bitango dezerterska!"

Srećom po Tarika, oni Francuzi kojima je slao scenario došli su do zaključka da pri ruci imaju novog Orsona Velsa i da nije u redu da jedan takav genije čami u četničkom zarobljeništvu, te izdejstvuju njegovo oslobađanje odatle i prebacivanje u Pariz, gdje će njegov scenario da se filmuje, ne bi li se svijetu skrenula pažnja na «novi genocid» koji se u Bosni dešava. Nažalost po Tarikove voljene osobe, Alehandro Gonzales Injaritu i Giljermo Ariaga su očigledno bili među Topčićevim uzorima prilikom pisanja scenarija, tako da su skoro svi nadrljali, nažalost van kamere. Najveći peh je doživio Miro, ali o tome ćemo nešto kasnije.

"Woe is me!"

Događaji koji se dešavaju u sadašnje vrijeme na Grbavici (a zar ste sumnjali?) ilustruju kakav ljudski otpad su ti četnici. Sve je to primitivno, neuko, debelo, neuredno, prljavo i pokvareno – recimo vojvoda Mišo je ugojeni degenerik koji maltretira Tarika zbog njegovog scenarija (to je topla ljubavna priča, a četnik oće što više silovanja i klanja), a voli i iz čista mira da puca zarobljenicima u glavu. Neki bradati luzer (igra ga lik koji je glumio u britanskom TV filmu Warriors, čiji opis iz pera kolege Simerijanca ćete imati priliku da čitate kasnije na ovom blogu) koji prvi upada Tariku u stan, vodi s njim ovakav razgovor o filmskim posterima na zidu:

«Ko ti je ovaj brko?»

«Čarli Čaplin.»

«Neki vaš?»

Tu je i izvjesni Vaso, grmalj koji jednako ne može da smisli Muslimane i srpske dezertere, ali ipak zlatni globus odnosi trio predvođen Emirom Hadžihafizbegovićem koji se pojavljuje samo u jednoj sceni.

Kad četnici završe s maltretiranjem nesrećnika, goste se za tim stolom. E sad, kako jelo nije jelo bez dobre muzike, natjeraju nekog mladića koji dobro pjeva (igra ga onaj nesretnik Mario Drmać, ili Drmač, ne znam tačno, što je kasnije odigrao ulogu života u filmu Go West, gdje je bio supruga Tarika Filipovića) da im izvede neku sevdalinku. Malac počne da pjeva nešto o nekakvom suncu i mjesecu kojih nema i razbija sve u 16 – zarobljenici se satraše plačući, a ni četnicima nije svejedno – gledaju zapanjeno kako lik sipa emocije iz dubine duše. Ali onda naiđe neprikladan dio pjesme u kom se spominje nekakav Ibrahimbeg ili nešto slično i tu ti Hadžihafizbegoviću načisto pukne film. Ko je još vidio da se Ibrahimi spominju za srpskim stolom? On iznervirano ustaje i headbuttuje vrlog pjevača posred nosa. Nakon toga ga još malo iscipelare i ostave da curi niz rešetke.

I taman kad u tom trenutku pomislite kako bi ovo moglo da se pretvori u vrlo solidan četnik-driven torture porn, dolaze oni nesretni Francuzi, vade Tarika iz zatvora (naravno, nakon što je prethodno potpisao papir da sve što ima ostavlja Srpskoj Republici, mada su već sve što ima pokrali) i zabavi je kraj.

Nažalost, ne i filmu. Jer od tog trenutka slijedi zapravo i najambiciozniji dio – kritika odnosa međunarodne zajednice prema ratu u Bosni, kao i istančana psihološka studija glavnog lika, koji u Parizu naleti na jednog od svojih mučitelja (onog što ga je taslačio oko scenarija) i prolazi kroz svu silu untrašnjih borbi u vezi s tim da li da rokne gamad pištoljem ili ne. Ta unutrašnja previranja prikazana su uz pomoć dugih ćutećih scena nabijenih kontemplacijom, što predstavlja pravi test za živce gledaoca – pa ko još voli da gleda kako neka budala zuri u zid i razmišlja? Bar da misli o golim ženama i da nam se te njegove maštarije prikažu u nekoj stilizovanoj sceni, ali jok. Uglavnom, na kraju nam čak nije ni prikazano šta se s četnikom desilo. Tarik je odlučio da uzme pravdu u svoje ruke, kupio pištolj i krenuo da ga rokne i onda je nesretni montažer napravio rez taman kad mu je držao pištoljčinu uperenu u sljepoočnicu. Kakva prevara!

Kao i u Ničijoj zemlji, kritikuje se ravnodušnost stranih sila prema kompletnoj situaciji i nespremnost da se konkretno reaguje bombardovanjem mrskog agresora i njegovim skenjavanjem na licu mjesta. Naime, film počinje nekim koktel partijem u Parizu, gdje onaj lik iz Transportera, koji je valjda gazda te neke producentske kompanije, svojim gostima predstavlja talentovanog scenaristu iz Bosne, čiji narod trenutno doživljava genocid i kome treba da se pomogne. Međutim, kada kasnije potpuno isti govor taj lik ponovi predstavljajući neku šiptarsku mladu spisateljsku «nadu», Tarik shvata bolnu istinu – te vašljive strance lijepo dupe boli za Bosnom i njenim patnjama, oni samo crpe jeftinu radnu snagu u vidu talentovanih bosanskih i šiptarskih pisaca da im rade scenarije za filmove. Kad od nekakvog gastarbajtera sazna da su mu se svi najbliži preselili na onaj svijet (jedino se ne zna šta je s Mirom), zajedno sa saznanjem da strane zemlje ne planiraju da kompletno svoje funkcionisanje koncentrišu na rješavanje bosanskog problema, on je potpuno slomljen čovjek koji više praktično nema razloga da živi. Deprimiran tom situacijom, odluči da ne želi više da boravi u toj neprijateljskoj zemlji koja ima toliko crnaca u fudbalskoj reprezentaciji i vraća se nazad ubosnu ne bi li dao i lični pečat borbi protiv srbočetničkog agresora.

Navlači maskirnu uniformu, kreće na «bojište» i u posljednjoj sceni vidimo ga kako u hrabrom ofanzivnom napadu (konstrukcija (C) Dragiša Ćo(r)sović 2010.) juriša na četnički bunker. U njemu se budi sjećanje na Đoku i Kovača, baca kašikaru unutra, čuje se zaglušujući KA-BOOM!, on veselo ulazi da bi se naslađivao zaprepaštenim licima pokojnih četnika koji su razvaljeni ko posljednje budale, kad tamo... na svoje zaprepaštenje otkriva da je upravo upokojio svog najboljeg prijatelja Miru. Sto mu gromova! U normalnim okolnostima, ubijanje vlastitih prijatelja se smatra dosta tužnim događajem, ali kako je ovaj film sav kredibilitet potrošio još u prvih petnaestak minuta, nećete imati potrebu za korištenjem maramica.

Šta smo naučili iz ovog filma? U Bosni su tekli med i mlijeko i onda se niotkud pojavila ta crnokapa banda bez sapuna (konstrukcija (C) izvjesni spiker sa nekog bosanskog radija tokom rata) i sve pokvarila. To je bila gomila odvratnih zločinaca, predvođenih Radovanom Karadžićem, tim ljudskim šljamom (i šlajmom), zlotvorom koji za doručak jede strah, za ručak patnju, a za večeru paštetu od ljudskog mesa. Svi koji tog zločinca podržavaju jednako su ružni, prljavi, pokvareni, neuredni i čupavi kao on. Jedini koji u četničkoj vojsci mogu da se nazovu ljudima su oni koji su, kao npr. Miro, tu prisiljeni da budu protiv svoje volje.

I to vam je otprilike to – red četničkog terora, red unutrašnje patnje i kontemplacije, red nezainteresovanih stranaca koji ne sprječavaju četnički teror, red relativno (ne)uspješnog humora i prođe film. On inače ima nedopustivo dugo trajanje, sat i četrdeset sedam minuta, a mogao je da bude bar sedamnaest minuta kraći da su ga malo bolje montirali i malo skratili one duge pozorišne scene. Neki od upečatljivih momenata uključuju još već pomenutu scenu pokušaja dezertiranja (grupa baba hoće da pređe u «slobodni» dio grada (onaj što je bez struje i vode i non-stop pod granatama agresora s brda), navodno da bi sahranili neku Čehinju, a u kovčezima nose Miru, Tarikovu curu Almu i njenog brata), kao i golišavu scenu Lucije Šerbedžije.